Projekat CERN

Poznato je da vrhunski naučnici nikada ne rade "prljave poslove" na proizvodnji oružija za masovno uništavanje, već samo za “dobrobit čovečanstva”. Projekat CERN-a tako ima zadatak da otkrije “nove mogućnosti u medicinskoj dijagnostici” (pomoću antimaterije) i, naravno, da zadovolji radoznalost miliona ljudi širom sveta koji gore od želje da saznaju više o "Velikom prasku" od pre 13,7 milijardi godina. Zato niko i ne žali najmanje tri milijarde evra iz državnih budžeta i skoro pedeset godina rada na projektima iz subatomske fizike. Ostavljam vama da u ovu priču poverujete ili ne. Ipak, imajte u vidu da možda ni Edvard Teler, Robert Gadard, Nikola Tesla, Alfred Nobel i mnogi drugi nisu imali nameru da stvore ubojita oružija... 10.09.2008. (Tekst je objavljen u "Tabloidu br.163. od 18.09.2008.)
U POTRAZI ZA “BOŽIJOM ČESTICOM" ILI "ČISTIM" ORUŽIJEM ZA MASOVNO UNIŠTAVANJE?
Nakon 50 godina u Evropskom istraživačkom nuklearnom centru – CERN upravo danas kreće se u završnu fazu potere za najsitnijim česticama koje sačinjavaju atome. Ukoliko eksperiment bude uspešan, milijarde ljudi širom sveta moći će da “putuju” kroz vrema. Naime, za samo nekoliko sekundi oni mogu biti vraćeni stotinama godina unazad, možda i u kameno doba.

Piše: Ivona Živković
Možete li da zamislite da samo u nekoliko sekundi na čitavom Balkanu budu razoreni svi uređaji i komponente koje koriste električnu energiju? Stale bi fabrike, železnica, rafinerije, automobili,, liftovi, frižideri, šporeti, vodovodna i kanalizaciona mreža, toplane, pekare, medicinski uređaji, radio, TV, štamparije i naravno hidro i termoelektrane… Ne, to ne bi bio jedan veliki kvar na elektro mreži, koji bi se vremenom otklonio. To bi bilo potpuno uništavanje svih uređaja kroz koje protiče slabija ili jača električna struja. Za njihovu ponovnu gradnju bile bi potrebne decenije. Ekonomski bi sve države bile totalno razorene. Mnogi ljudi bi poludeli, a oni koji bi preživeli, morali bi da organizuju novu društvenu zajednicu na nivou 18 veka.
Šta je to što može tako efektno delovati za samo nekoliko sekundi? To je elektronska ili elektromangentna bomba, koja je ne samo odavno konstruisana u SAD već i isprobana. Problem sa ovom bombom je što se ona mora dobaciti na cilj avionom ili projektilom. To znači da protivnička strana (ukoliko je u pitanju vojna supersila kao na primer Rusija ili SAD) može ovu raketu i da presretne i uništi je. Sa druge strane po tvrdnjama stručnjaka vojna električna postrojenja se mogu odbraniti stavljanjem u posebne “zaklone” koji rade na principu Faradejevog kaveza i koji skreće elektromagnetnu energiju koju ova bomba rasipa i usmerava je u zemlju. I to onda nije totalno uništavanje. Najzad, ona ne uništava direktno živu silu.
Ali, ako želite da se dočepate naftnih nalazišta gde žive desetine miliona ljudi koji vam ne dozvoljavaju da koristite njihovu naftu, morate ih sve nekako “skloniti” odatle i vojsku i civile. Nuklearne bombe odradiće vam taj posao jer mogu za nekoliko sekundi milione ljudi poslati na “onaj svet”, ali radioaktivna kontaminacija će vas, ne samo onemogućiti da pristupite željenom terenu, već će se vremenom širiti po čitavoj planeti. Tako ćete i sami postati žrtva svojih “prljavih” bombi. Dakle, nuklearne bombe su neadekvatno oružije za masovno uništavanje.
Globalni rat, zapravo ima smisla samo ako u njemu ima pobednika i dobiti. U tom cilju potrebno vam je oružije “čisto”, a isto tako ubitačno, nešto što niko ne može da presretne i osujeti dejstvo. Najbolje je da imate nešto što većina i ne zna da imate.
To “nešto” revolucionarno bi moglo da bude antimaterijsko oružije.

PRVE INFORMACIJE O ANTIMATERIJSKOM ORUŽIJU
Za sada korišćenje antimaterije postoji samo u naučno fantastičnim filmovima i TV serijama. Čuveni svemirski brod “Enterprajz” iz “Zvezdanih staza” kao pogonsko gorivo koristi upravo antimateriju.
Ali, da monstruozne ideje o pravljenju antimaterijskog oružija postoje u američkoj vojsci i da nije sve samo na nivou ideje već da se vrše i neka ozbiljna naučna istraživanja, javnost je prvi put saznala zahvaljujući jednom članku objavljenom u lokalnom listu “Hronika” u San Francisku, oktobra 2004.
Autor pomenutog članka, novinar-istraživač u oblasti nauke, Kaj Dejvidson, otkrio je da američke Vazduhopolovne snage troše krišom milione dolara u nastojanju da razviju antimatrijsko oružije. On je objavio detalje jednog govora koji je 24. marta 2004. održao Kenet Edvards, direktor tima za istraživanje “revolucionarnog oružija” u Direkoratu za municiju u Eglinu, na Floridi. Na jednom od instituta NASA-e u Arlingtonu on je i obrazložio potencijalne mogućnosti za korišćenje tipa antimaterije nazvane pozitroni (pozitivno naelektrisani elektroni) u vojne svrhe.
Ideje su se kretale od pravljenja minijaturnih antimaterijskih bombi, koje bi se veoma lako nosile u ruci, do pogonskih motora na antimateriju koji bi beskonačno energijom napajali špijunske letilice.
Takve letilice praktično nikada ne bi morale da sleću. Podmornica na ovaj pogon bi mogla konstantno da bude u vodi.
Tu spada i antimaterijski “eletromagnetni puls” koji bi spržio neprijateljske električne instalacije i čitavu mrežu napajanja i komunikacione sisteme u nekoj državi.
Zanimljivo je ovde pomenuti da se vojska i policija u Srbiji, kao i državna administracija, poslednjih godina “demokratske” marionetske vlade, pod pritiskom Zapada, maksimalno uvode u kompjuterizovan sistem podataka i elektronskih komunikacija. Zna su da su ovakvi sistemi pohranjivanja podataka kao dečija igračka: sad ga vidiš – sad ga više nema. Da li se zato čitav svet perfidno uvodi u elektronsku mrežu? Uništavanjem mreže, odnosno elektrona (što pozitron može da obavi u deliću sekunde) nastaje potpuno uništavanje svega i totalni raspad svih sistema?Vojska koja koristi elektroniku tako postaje veoma ranjiva. Kada bi neki general u Srbiji danas rekao da treba da imamo topove koje vuku konji u volovi, verovatno bi mu se svi napredni oficiri, obučeni u engleskim i američkim vojnim školama, smejali. Ali, globalna oligarhija ne obučava oficire raznih malih država da bi koristili svojim državama, već upravo da bi stvarali ranjivu i nesposobnu “majmunsku” vojsku. I to je, valjda, logično.
ŠTA JE ANTIMATERIJA?
Drevna istočnjačka filozofija odavno poznaje dva antagonistička i komplementarna načela nazvana jin i jang. Na ovom načelu sazdano je sve u Univerzumu. Suština ovog načela je večita igra suprotnosti: pozitivno- negativno, hoću- neću, dan-noć, aktivno-pasivno, muško-žensko, čvrsto-meko, veliko-malo, puno-prazno, dobro-zlo, odnosno bog (kreator)-satana (rušitelj).
Ova suprotnost, veruje se, nije borba koja se između njih vodi i u kojoj na kraju jedan postaje dobitnik, drugi gubitnik. Naprotiv, ova borba je princip na kome i jedno i drugo opstaju, ili i jedno i drugo nestaju. Jin i jang su nerazdvojni.

Tako se došlo na ideju da ako je čitav svet u Univerzumu sazdan od materije, onda mora postojati i antimaterija, zaključili su fizičari još 1930. godine, onog trenutka kada su počeli da ulaze u svet subatomskih čestica. Atom, koji je još u antičko vreme definisan kao najsitniji i nedeljiv deo materije, danas se zna da nosi u sebi čudesan svet različitih čestica (kvarkova i lepotona) koji se ponašaju na principu koji naučnici več decenijama pokušavaju da podvedu pod neku logiku. Otkriće principa na kome se povezuju i stvaraju materiju rešilo bi zagonatku – kako je to uradio Kreator. Ali im to još nije pošlo za rukom.
Svet subatomskih čestica je, međutim, svet prave magije i istinske fantastike i činjenica je da su hiljade naučnika širom sveta koji se ovim bave- “sluđene” u nastojanju da pohvataju princip njihove sposobnosti da stvaraju materiju, menjaju oblike i prelaze u čistu energiju
Do danas je otkriveno mnogo, ali pitanje je koliko je to “mnogo”. Zna se da svaka čestica u atomu ima svoju suprotnost tako da one mogu da stvaraju i materiju i antimateriju.
Prvu teoriju o antimateriji postavio je još 1929. godine Pol Dirak (1902-1984), ali nije mogao to da dokaže. Dirak je sugerisao da prilikom spajanja atoma u neki oblik – elektrona (negativno naelektrisanih) i protona (pozitivno naelektrisanih čestica) imaju svoju antimaterijski duplikat: antielektrone i antiprotone. Fundamentalna razlika između materije i antimaterije je što njihova subatomska struktura prilikom gradnje atomskih blokova može imati suprotno naelektrisanje. Tako dok je jedan običan elektron u materiji negativno naelektrisan, jedan antielektron je pozitivno naelektrisan (ovde termin pozitron znači pozitivan elektron). Dok je jedan običan proton pozitivno naelektrisan, antiproton je negativan.
Tek 1930. Karl D. Anderson je otkrio jedan pozitron kako leti kroz detektor i njegovoj laboratoriji i čiju je putanju magnet iskrenuo. Ovo otkriće i kasnija otkriće “antiprotona” na Univerzitetu u Berkliju koje su načinili naučnici 1950., podržalo je teoriju Pola Diraka.
Ali poenta svega je sledeća: u sudaru atoma materije i antimaterije dolazi do obostranog uništavanja pri čemu se oslobađa energija, daleko veća nego što je same čestice nose u sebi. Ova energija je veća što je brzina čestica pri sudaru veća. Što veče ubrzanje - veća je energija koju nose. I to je ono što najviše zanima naučnike.
Naučnici pretpostavljuju da u čitavom svemiru materije ima oko 4 posto. A šta je ostalo? To nikako ne može biti – NIŠTA!
Dakle, ako želite antimaterijsko oružije, morate sve čestice pohvatati, razvrstati ih i dobro proučiti njihove osobine, i smisliti način kako da ih uskladištite i držite pod kontrolom, a onda upotrebite tako da oslobode svoju razornu energiju i unište materiju gde treba. I to je sva mudrost istraživanja koje se već decenijama sporovode u SAD i Evropi, a podvedena su pod priču za "debile" koja kaže da je veoma važno da saznamo kako je svemir nastao pre 13,7 milijardi godina. I za to se troše milijarde dolara iz državnih bzdžeta. To što svemir možda nikada nije nastao i nikada nije bilo Velikog praska, jer svemir je po tvrdnjama nekih naučnika večan, nije priča kojom "debili" treba da se opterećuju.
Ali, vratimo se česticama.
One su podeljene u dve glavne grupe: kvarkove i leptone. Najpoznatiji su fotoni (čestice bez mase, ali sa naelektrisanjem) i neutrini (nenaeletrisana čestica koja ima tako malu masu da može da prolazi kroz Zemlju i sve u njoj, prodirući kroz najtvrđe i najdeblje slojeve stenja.
Grana fizike koja se ovim bavi nazvana je kvantnom fizikom ili subatomskom fizikom.
I ovde je izgleda prisutan princip povezanosti tipa jin i jang pa je hvatanje ovih minijaturnih čestica moguće samo na izuzetno velikom prostoru i uz pomoć ogromne naučne skalamerije i posebnih sistema detektovanja. Ništa se ovde ne može videti golim okom jer čestice ne samo da su male već prolaze i nestaju ogromnom brzinom. Zato je smišljen i poseban sistem mera.

DETEKTOVANJE ČESTICA
U Južnoj Dakoti (SAD) se već decenijama nalazi jedan ogroman tank napunjen sa 400 000 litara sredstva za čišćenje koje sadrži hlor (tetrahloretilen). Od hlorovih atoma svaki četvrti je izotop hlora sa atomskom težinom 37.
Ogroman tank se nalazi dva kilometra pod zemljom i služi da se pomoću njega uhvate čestice neutrina koje dolaze od Sunčevog jezgra (i glatko prolaze kroz Zemlju).
Naučnici su otkrili da neutrini reaguju sa atomima hlora i na ovaj način pokušavaju da ih uhvate kako bi se registrovalo njihovo kretanje i ponašanje. Naime, teška jezgra atoma hlora 37 mogu zaustaviti neutrino jer njihov sudar rascepi jedan od neutrona u jezgru hlora na proton i elektron koji onda napusti jezgro. Tako se atom hlora pretvori u atom gasa argona 37. Onda se svakih nekoliko meseci pretraži psisustvo ovog gasa u čitavom tanku. Od ogromne količine neutrina koji sa Sunca stižu i bombarduju Zemlju tek po jednu do dve čestice naučnici na ovaj način uspevaju da “uhvate”. Možda vam ovo deluje suludo, ali sve je u kvantnoj fizici suludo. Jer čestice su nepredvidive.
U jednom poznatom eksperimentu jedna čestica je uspešno snimljena na zaklonu sa rupom i magnetom, ali svaki ponovni pokušaj da se uhvati kada prođe kroz rupu je bio uzaludan. Naučnici nikako nisu mogli da otkriju kada i pod kojim okolnostima bi ona mogla ponovo da prođe baš tuda. Onda su se dosetili pa su spremili dve rupe, nadajući se da će time povećati verovatnoću njenog prolaska. Ali, tek onda čestica nije bila spremna da prođe baš tuda. Tako su naučnici sasvim ozbiljno zaključili “da ona možda namerno neće jer zna da je prate”. I to je ta magija sa kojom se fizičari suočavaju pokušavajući da reši ovu božansku kreaciju.
Neke se čestice ne mogu locirati čak i kada se zna da su prisutne. Razlog za ovo nije nepostojanje metoda za lociranje, već jednostavno priroda čestice. One se nekad pojave, a onda nestanu.
Nemački fizičar Verner Hajzenberg (1901-1976) ukazao je još 1927. na to da u prirodi možda postoji “Princip neodređenosti” , odnosno da postoji prirodna granica dokle ljudi mogu dešifrovati “Božiji princip”. Tako je nobelovac Luj de Brolji (1892 -1987) tvrdio da materija ima talasnu prirodu.
U subatomskom svetu ruše se svi Njutnovi principi i zakonitosti sile, kretanja i mase i otvaraju se vrata “Teoriji haosa”. Po ovo teoriji koja usvaja “Princip neodređenosti” i od nečeg najmanjeg, što uvek postoji kao nekontrolisano, može se stvoriti ogroman poremećaj u lancu uzročno posledičnih reakcija. Dakle, jedno izuzetno malo može pokrenuti veliko, a veliko može stvoriti malo.
Da li to znači da samo jedna napravljena pa izgubljena čestica antimaterije, tamo gde joj nije mesto, može napraviti haos u zavisnosti gde se začne prva druga, stota ili milionita reakcija? To još niko ne može da kaže. I toga se danas mnogi pribojavaju i kritikuju istraživanja koja se upravo obavljaju u Švajcarskoj u CERN-u.
"U svetu subatomskih čestica materija prestaje da ima solidnu formu i ima samo tendenciju da postoji", napisao je Ričard Milton u svojoj knjizi “The Facts of Life”.

OGROMNA ENERGIJA U MALOM
Sudarom elektrona ili protona sa svojim antimaterijskim duplikatom oni se međusobno uništavaju, ali se tada sabija ogromna količina energije na jedan izuzetno mali prostor – čak na milion milioniti deo veličine jednog komarca!
U trenutku sudara one oslobađaju više energije od bilo koga drugog poznatog izvora, čak i od termonuklearne bombe (hidrogenske bombe).
Energija dobijena sudarenjem pozitrona i antielektrona “… je 10 miliona milijardi puta… veća od eksploziva”, objasnio je Kenet Edvards u pomenutom govoru u NASA. Štaviše, jedan gram antimaterije, oko 25 deo unce, oslobodio bi energiju jednaku “energiji koju oslobađaju 23 Spejs Šatla puna goriva”. Takva “konverzija energije pozitrona” kako je on nazvao, bila bi “revolucionarni energetski izvor”.
Za neverovati je jačina eksplozivne snage koju bi imala mrlja antimaterije, čak mrlja koja je premala da bi se videla. Na primer: jedan milioniti deo grama pozitrona sadrži energije koliko 37.8 kilograma TNT, prema Kenetu Edvardsu.
"Jednostavna računica onda pokazuje da oko 50 milionitih delova grama može pokrenuti udar jednak eksploziji oko 4.000 funti TNT, koliko je prema FBI bila snaga koja je srušila Federalnu zgradu u Oklahoma Citiju 1995".
Za razliku od nuklearnih bombi ova pozitronska mrlja ne bi izbacila gomile radioaktivnih čestica. Kada se veliki broj pozitrona i antielektrona sudare, primarni produkt je nevidljiv ali, izuzetno opasan prasak gama radiajacije.
Dakle, ako želite da vam naftna polja budu pristupačna, samo treba da bacite dovoljno ovakvih “čistih” bombica, pobijete milione ljudi i ušetate na teren sa svojom ekipom.
Ali, ni to nije sve.
OBJEDINJAVANJE SVIH PRIRODNIH SILA U JEDNU SUPERSILU
Naučnici su otkrili i da čestice povezuju i na velikim udaljenostima neke sile. Dva elektrona negativno naelektrisana koja se udaljavaju jedan od drugog na neki način veoma brzo izmenjuju fotone. To su paketići energije kojima putuje svetlo i oni uopšte nemaju masu. Ne pripadaju ni kvarkovima ni lepotoniama. Ali, neka veza postoji.
Ovaj uticaj sila na čestice upravo je ono što naučnici do sada jedino mogu da prihvate uvažavajući “Princip neodređenosti”.
Pošto foton nema silu i masu, zaključeno je da postoje neke druge čestice sa njim u vezi koji mogu delovati nekom silom.
Prema teoriji Stivena Vajnberga i Abdusa Salama koja udružuje slabu nuklearnu silu i elektromagnetsku silu, foton je tako samo jedan član iz porodice čestica koja ih ima četiri. Foton nema masu, ali ima energiju. O tome se razlikuje od ostalih članova porodice, pa u tome, veruju oni, leži razlog zašto elektromagnetska silea daluje na velikim udaljenostima. Ostale tri čestice su nosioci slabe nuklearne sile (jedna je nazvana “Z”, a druge dve “W”). To su teške čestice , verovatno oko 70 puta teže od protona (pozitivnog elektrona), pa ih to svodi da deluju na veoma malim udaljenostima. Na takvim malim udaljenostima deluje i slaba nuklearna sila. U njihovoj interakciji možda bi mogla da posreduje i čestica nazvana Higsov boson koja im daje masu. Ali, nju još niko nije otkrio.
Naučnici i u SAD i u Evropi (projekat CERN) sada upravo grozničavo nastoje da pronađu što više tih težih čestica definisnih kao “W” i “Z” , a te su čestice pojavni oblici slični česticama same slabe nuklearne sile.
Pronalazak i hvatanje tih čestica neće biti čestica više u kolekciji do sada otkrivenih, već će fizičari nastojati da njihova svojstva udruže sa elektromagnetnom silom. To je upravo spoj sila gde naučnici pokušavaju da ujedine sve poznate prirodne sile.
Naime u stvaranju Sveta sve prirodne sile su povezane. Elektricitet i magnetizam čine elektromagnetizam (Maksvel 1964).
Vajnberg i Salam su definisali (1967) Novi elektromagnetizam koji je sačinjen od elektromagnetizma i slabe nuklearne sile.
Novi elektromagnetizam i jaka nuklerna sila čine Supesilu. Supersila i gravitacija daju jedinstvenu teoriju SVIH SILA.
"Teorijski nema nikakvog razloga zašto se antiprotoni i antineutroni ne bi međusobno povezali uz pomoć jake nuklearne sile i tako stvorili negativno naelektrisana jezgra. Tada bi pozitroni kružili oko tih jezgara i tako bi nastali antiatomi različitih elemenata. Hemijski bi antiatomi reagovali jedan sa drugim na isti način kako to čine atomi, pa bi se tako mogla stvoriti antimaterija u mikroskopskim razmerama".
Ako ste sve ovo shvatili, jasno vam je, valjda, šta rade danas fizičari i zašto se za takva istraživanja troše ogromna sredstva.
Ko i zašto želi da ima kontrolu nad svim ovim prirodnim silama, kada one već funkcionišu onako kako ih je Priroda stvorila ili, ako hoćete - BOG!

KAKO USKLADIŠTITI NEPREDVIDIVE ČESTICE
Pogledajmo još neke od problema sa kojima se tragači za česticama trenutno suočavaju.
Drugi problem je užasno nepredvidivo ponašanje pozitrona kad god su fizičari pokušali da ih uteraju u specijalan kontejner. Unutrašnjost tih kontejnera, poznatih kao “Pening zamke”, obložena je magnetima tako da određena magnetna polja sprečavaju antičestice da dođu u kontakt sa materijalnim zidom kontejnera – kako se ne bi u sudaru uništile.
Pokretna "Pening zamka".
Ukoliko pozitroni ne bi mogli da se skladište u dužem periodu, oni su za vojsku neupotrebljivi. Tako je posebno napravljeno istraživanje koja treba da nađe način da se oni uskladište. To je počeo da radi jedan tim na državnom univerzitetu u Pensilvaniji koji je za to, po pisanju “Hronike” od američke vojske dobio 3,7 miliona dolara.
Ovaj tim pokušava da pozitrone uskladišti u kvazi-stabilnu formu nazvanu pozitronijum (kako to nazivaju fizičari). Pozitronijum je “atom” koji se sastoji iz elektrona i antielektrona, koji obleću jedan drugog. Normalno bi se ove dve čestice brzo sudarile i međusobno uništile u samo deliću sekunde, ali manipulacijom električnog i magnetnih polja u njihovoj blizini, u timu se nadaju da naprave da pozitronijum atom traje što duže.
“Ukoliko bi eksperiment bio uspešan ovaj pristup bi otvorio vrata da se za vojne potrebe uskladište veće količine pozitronuijum atoma”, otkrio je Kenet Edvards.
I to je sve što je procurilo u javnost o mogućnostima izrade antimaterijskog oružija. Od tada svima zaposlenim na ovim projektima u Vazduhopolovnim snagama SAD zabranjeno je da daju bilo kakve izjave u vezi onoga što rade. Tako je i Edvards zaućtao.
Ipak, saznalo se još da je američka vojska istraživala mogućnost pravljenja i korišćenja moćnih akceleratora za pravljenje pozitrona pod pokroviteljstvom državnog univerziteta u Pulmanu, u državi Vašington. Cilj je upravo bio da se vidi mogu li se pozitroni napravljeni u akceleratoru uskladištiti u dužem periodu i to u novom tipu “zamke” za antimateriju, koju su predložili fizičari sa ovog univerziteta koje je predvodio Kelvin Lin, šef školskog “Centra za istraživanje materijala”.
Lin je inače veliki entuzijasta i pobornik korišćenja antimaterije. On veruje da će se ona jednog dana koristiti kao pogonsko sredstvo za putovanje u svemir. Koliko je “duhovit” i “ozbiljan” ovaj naučnik najbolje govori njegova izjava: “Mislim da ćemo morati jednom da napustimo ovu planetu, jer se plašim da ćemo je razoriti”.
Koliko ovakvih naučnika koji veruju da čovek može da živi u svemiru radi danas na ovakvim i sličnim nebuloznim projektima? Na žalost, novac i slava mogu i najveće mozgove načisto sludeti.
Ovde možete videti i kako se studenti i budući naučnici uče i zamlaćuju sa idejama o korišćenju antimaterije i neizbežnim putovanjima u svemir. Kome je potrebna ova propaganda?

Činjenica je da se u ovim “humanim” i suludim nastojanjima Amerikanci i Evropljani već nekoliko decenija prosto utrkuju.
Veliki akcelerator čestica u Fermi u Ilinoisu ima opseg od 6,5 kilometara i u njemu se već godinama protoni (teške čestice) ubrzavaju kako bi dobili što veću energiju. Jakim bombardovanjem čestica i njihovim sudaranjem pokušava se otkriti iz kojih se sve kvarkova i leptona sastoje atomi.
U Švajcarskoj gde je smeštena skalamerija projekta CERN-a ovih dana počinje sa radom do sada najozbiljniji pokušaj da se pohvataju pomenute teške čestice «W» i «Z». One će se tu ubrzavati u tunelu dugom 27 kilometara uz pomoć veoma visoke tepmerature čak do brzine svetlosti, a onda ih ubacivati u četiri različita detektora gde će naučnici pokušati da ih naterju u neku reakciju i ispitaju njihovo ponašanje. Naravno najzanimljivije je merenje količine energije koju će ove čestice naterane da se sudaraju osloboditi. To će se odigravati u detektorima nazvanim LHC (Large Hadrone Collider) i Alisa.
Treći detektor je ogroman konterjner 16 metara visok napunjen sa 35000 litara tečnog vodonika ohlađenog na temperaturi od – 254 stepena Celzijusova koji se održava na niskom pritisku. Nazvan je Atlas. Prolazak naelektrisanih čestica stvara linije mehurića i one treba da budu detektovane na polovini komore kada čestice budu proletale kroz tanke metalne prozore. Ova reakcija treba da oslobodi helijum koji će se onda rashlađivati do tečnog stanja.
Četvrti detektor je CMS zapravo sistem magneta.
Ohlađeni tečni vodonik će se koristiti i za rashlađivanje čitavog sistema koji će se zagrevati na do sada nezabeleženim temperaturama na Zemlji.
Pošto u eksperimentu postoje svi uslovi za izbijanje nuklerane fuzije i oslobađanje radijacije, čitav kompleks je napravljen pod zemljom i to na dubini od 50 do 100 metara i iskošen je.
Duž čitavog tunela od 27 kilometara i visine 12 spratova koji ubrzava čestice nalaze se destine hiljada magneta koji magnetnim poljem sprečavaju snop čestica da proleti kroz zid, već ga održavaju u sredini. Ako bi neki od magneta otkazao čestice bi u trenutku izletele napolje.
Najveći problem naučnika je da u svakom trenutku mogu da detektuju čestice. CERN je do sada najsavršenija mašina ikada napravljana. Nažalost, ovo je i najriskantniji ekepriment ikada izveden na Zemlji.
Dva fizičara koja su angažovana na projektu CERN, Alvaro de Rujula i Rolf Landua na pitanje za šta može biti korišćena antimaterija, odgovaraju ovako: “Postoji nekoliko različitih mogućnosti za korišćenje, ali glavna bi bila medicinska dijagnostika gde bi pozitroni bili iskorišćeni da pomognu identifikaciji različitih bolesti pomoću Pozitronske Emisione Tomografije (nazvane PET skeniranje). Za drugu upotrebu, još smo u fazi razvoja i teško je predvideti šta će se dogoditi u narednih deset godina”.Oba naučnika priznaju da je veoma teško da se antimaterija koristi kao pogonsko gorivo za automobile ili letilice pa i vasionske brodove, jer “da bi se brod težak nekoliko tona pokrenuo i dostigao brzinu svetlosti potrebno je isto tolika količina antimaterije, ako bi se koristila sadašnja tehnologija. Ipak, sa jednim gramom antimaterije mogli bi ste da vozite auto 100 000 godina, tvrde ova dva naučnika.Evo još nekoliko zanimljivih odgovora ove dvojice naučnika u vezi antimaterije, a što se nalazi na njihovom Internet sajtu: 1. Da li je moguće koristiti antimateriju kao oružije?«Ovakva upotreba ima ista ograničenja kao i pogon za svemirske brodove - obe zahtevaju velike količine antimaterije, za šta bi bilo potrebno milion godina da se proizvede».Ali, ako definišete oružije kao nešto što ispaljuje metke, akcelerator bi se mogao smatrati topom za antičestice. Ali, mi govorimo o pojedinim česticama, tako da je količina energije koju dobijate ispaljivanjem jednog takvog «metka» tako mala da neprijatelja ne bi ste ni oborili na zemlju».2. Kako skladištite antimateriju?Antičestice imaju ili pozitivno ili negativno naelektrisanje tako da mogu biti smeštene u ono što zovemo “zamka” što ima odgovarajuću konfiguraciju električnog i magnetnog polja koje ih drži na okupu na malom prostoru. Naravno, to treba da bude urađeno u dobrom vakuumu da bi se izbegao svaki dodir sa materijalnim česticama.Antiatomi su električno neutralni, ali imaju magnetne karakteristike koje se mogu koristiti kako bi se održali u “magnetnim flašama”.3. Kako izgleda antimaterija?Materija i antimaterija su identične. Gledajući u neki predmet znači videti fotone koji izlaze iz tog predmeta. Ipak, fotoni dolaze iz oba – materije i antmaterije. Ukoliko postoji udaljena galaksija napravljena od antimaterije, ne bi ste mogli da je razlikujete od materijalne galaskije samo na osnovu posmatranja svetla.4. Kako možete biti sigurni da antimaterija nije svuda okolo?Ukoliko bi antimaterija bila ovde, oko nas ona bi se poništila sa materijom i mi bi smo videli kako izlazi svetlost. Ali ne vidimo je... O mogućnosti postojanja antimaterije u svemiru (antizvezde i antigalaksije) teoretičari imaju razloga da veruju da je čitav Univerzum napravljen od materije. Ali, nismo 100% sigurni, i to je razlog zašto se ekeperimentiše i što treba da se ispita.5. Ukoliko je jedina razlika između čestica i antičestica naelektrisanje, kako razlikujete neutron od antineutrona?Neutroni su napravljeni od kvarkova, a antineutroni od antikvarkova. Kvarkovi i antikvarkovi imaju suprotno naelektrisanje, iako oni proizvode nulu u oba slučaja.Dobar način da se oni prepoznaju je da se neutron stavi blizu antineutrona i videti da li će se istog trenutka poništiti.6. Šta je sa antifotonima?Fotoni imaju nulto naelektrisanje i ne sadrže u sebi ništa što ima naelektrisanja, tako da se foton ne može razlikovati od antifotona. Foton i antifoton su ista stvar, na primer foton je sam sebi antičestica.7. Kako gravitaciono polje deluje na antimateriju?Gravitacuiono polje zavisi od energije objekta, i s obzirom da materija i antimaterija imaju istu pozitivnu energiju, gravitacija deluje na njih na isti način. To znači bi da neki predmet napravljen od materije i jedan napravljen od antimaterije stabilno stajali na tlu, i ne bi odleteli u vazduh.8. Koliko antimaterije možete napraviti u jednom ciklusu akceleracije?U jednom kugu ubrzanja u CERN-u moglo bi se napraviti 50 miliona antiprotona (otprilike jedan u minuti koliko je jedan krug) što omogućava da se napravi nekoliko stotina antihidrogenih atoma.Broj može biti deset puta veći u posebno konfigurisanom akceleratoru. Ovo zvuči mnogo, ali izraženo u gramima to je milion milijarditi deo grama godišnje.9.Koliko košta proizvodnja antimaterije?Ukoliko računamo na proizvodnju CERN-a u peropdu od 10 godina (oko jedan milon milijarditi deo grama) to je do sada koštalo nekoliko stotina miliona švajcarskih franaka.10. Koliko dugo će se čekati na “nove rezultate” iz akceleratora?Eksperimenti su trajali tri godine, i sada posto je sve spremno trebaće nam godinu dana ili dve da shvatimo proizvodnju antihidrogena i kako ga sačuvati. Nakon što prve sudije budu urađene, gde ćemo uporediti atome i antiatome, to će potrajati dve do tri godine od sada.

Baš pomno pratiš ovu temu.
Neki ljudi se previše upuštaju u ne promišljene poduhvate sa opasnim stvarima.

Mora se biti u toku a i zanimljivo je , čini mi se...

Kako da ne.
Meni je baš zanimljiva tema.