Tadićevci počinili zločine prema srpskom narodu

У трци према ЕУ Тадићевци починили злочине према српском народу

И пакао је, веле, поплочан добрим намерама...

Поред катастрофалних кумулативних ефеката по Србију њених политичких властодржаца, не може се и даље остати слеп, и настављати са даљим без алтернативним приступом ЕУ - кока они то још увек раде. Стога понашање актуелне власти и носилаца такве политике, може се једино објаснити настојањем Тадићеваца да злочине над Србијом почињене од стране ЕУ и САД, сакрију сами од себе.

Тадићева дилема: Како „продати“ Додика - Републику Српску, и испунити захтеве ЕУ о унитарној Босни.
Кад сам већ „продао“ Космет, што не бих и РС

Под насловом „Давид и Голијат” босански Срби против Запада”, Ванда Шиндли, из Стратешко културне фондације, Глобално истраживање, датирано 31. јула 2008. године, пише:

„Двадесетог јуна, Високи представник за Босну (ВПБ), Аустријанац Валентин Инцко, поништио је закон изгласан од стране Парламента Републике Српске (РС). Овим је РС хтела да поврати нека „полу-аутономна” уставна овлашћења али која су постепено укидана од стране претходних ВПБ-а, под изговором тзв. „бонских овлашћења”. Инцко, задњи и седми ВПБ, по инструкцији Хавијера Солане, увређен што босански Срби нису капитулирали под претњом „последица” и сами нису повукли овај закон. Није помогла ни понуда Срба да се разговара и измене неке ствари у закону јер ВПБ има диктаторска овлашћења над окупираном Босном.”

Два изванредна напора једне западњакиње у БиХ
У наредном тексту Ванда Шиндли иде у детаље како су претходни ВПБ-ци, а нарочито Педи Ешдаун „један отворени про-муслимански ВПД”, сваким својим „новим едиктом” кршио уставна права и вршио постепено укинуће РС. А све то у циљу да се створи противно Дејтону „цјеловита Босна”. Очито је да је УН у Босни била про-муслимански а анти-српски оријентисана, али кад је ЕУ преузела Босну, она је показала интензивнију намеру да РС потчини Сарајеву. Повећало се такође уплитање муслиманских држава (Турска, С. Арабија) у Босни; ова друга, масовно гради џамије у њој на неким местима оне су на свега неколико километара једна од друге. Циљ јесте да се створи утисак да је Босна муслиманска, мада је стварно она претежно хришћанска (Срби и Хрвати). И још је многе друге ствари Ванда рекла, да сарајевски муслимани желе да створе у БиХ, „исламску демократију” и уведу „шеријатски закон” у њој. Ко не верује, поручује, нек прочита „Исламску декларацију” Алије Изетбеговића из 1970. По њој, Срби нек забораве на своју независност а специјално независност своје Православне цркве. Већ сад, само делимично оствареној - захваљујући Ешдауновим едитиктима - Алијиној „цјеловитој Босни”, судови БиХ, којима је Хаг уступио процесирање ратних злочина, следећи ту антисрпску а про-ислимску „демократију”, изрекли су 1.148 година затвора Србима, 140 Хрватима и 42 Муслиманима. Та политика је предмет директног српског искуства. Зато је РС дубоко противна „цјеловитој” Босни и, доследно, према ставовима ЕУ. Завршава Ванда Шиндли: „Ове лажи међународне заједнице могу преварити необавештену западњачку јавност али не Босанске Србе, које су проживели године њене интервенције и диктатуре. Г. Инцко би требало још једном да промисли и измени свој приступ.”

Поставља се овде једно крајње важно питање: зашто је било потребно да се о злочинима почињени над Србијом и механизам њиховог заборава, жртвовати прилично велики новински простор, да би се нама Србима мање-више рекло оно што ми не само што знамо већ, као што сама ауторка каже, предмет је нашег дугогодишњег искуства? Зашто је ипак било вредно препричати ово виђење новинарке Ванде Шиндли, макар и овако врло скраћено? Најкраћи одговор јесте - због њеног краја. Једна странкиња - уз то још и западњак! - успела је да се издигне изнад свог, „западњачког”, „јавног мнења” - а ово је ништа друго већ „једногласје”, без практичних изузетака; нешто о чему се у бившем комунизму једва могло само сањати. Из те слободе она је видела случај босанских Срба, не како он пропагандно изгледа, већ какав је он суштински; из те позиције замолила је господина Инцка да преиспита свој приступ Два су овде - поготово за једну западњакињу - невероватна напора: прво, ослободити се „загрљаја” „јавног мнења” једног феномена скоро без преседана; друго, исказује се једна делатна воља да се поправи недело свог сопственог Запада које задивљује и подсећа на чудо...

Замишљени „обрачун” Јеремића и Инцка односно Солане
Случај Ванде Шиндли, међутим, од самог почетка, уздизао се, кад је реч о данашњим владајућим структурама у Србији - конкретно Тадићевцима - у неку врсту, по Тдићевце, негативне паралеле. Како то да већ годинама пуцање у РС, а нарочито ових задњих неколико месеци, не изазива у Србији ништа осим немог - МУК-а!? Странци се већ владају у складу с правдом и истином, а у Србији - мук. А кад се човек присети да је Србија била потписник - гарант! - Дејтонског споразума, из кога је неких двадесетак дана доцније настао Париски мир којим је обустављен рат у БиХ и установљена уставно загарантована РС, онда се садашње ћутање Србије у односу на учестала пуцања у РС, граничи са тешким издајничким актом.

У конкретном, пак, случају РС, чак и за „мирољубивог” Тадића, ситуација је идеална за његову реакцију. Где је Јеремић да се дипломатски обрачунава са Инцком? „Ви господине директно кршите Дејтонски споразум. Србија као гарант Париског мира то одбија да прихвати, јер водећи једну промуслиманску политику у БиХ, ви припремате ситуацију за један нови рат у БиХ. Јер тачно да је на питању муслиманске превласти у БиХ, дошло до трогодишњег рата из деведесетих година. Дејтон га је прекинуо, што, значи, да „цјеловита БиХ” не би смела да постоји већ једино она „ентитеска”: српска, муслиманска, хрватска; уместо „ентитетске”. Дакле, ви силом утерујете Републику Српску у „цјеловиту” БиХ, уместо да такву Босну прикључите ЕУ - ви је гурате директно у рат.

На овакве и сличне Јеремићеве претпостављене ”бараже”, Инцко би евентуално рекао да он само спроводи политику ЕУ. Јеремић би онда морао исте или сличне „бараже” дипломатски да саопштава директно Брислу односно Солани оптужујући га за припрему новог рата у БиХ. Све тако док и сам Брисел не пређе у дефанзиву. Али ово је само претпостављени ”бараж” дипломатске реторике, коју Јеремић неће изговорити.

Тадић не би смео у анти ЕУ изазов
Овакав један претпостављени завршни сценарио, отвара, међутим, једно сасвим ново поглавље, а под питањем: сме ли, може ли, Јеремић односно Тадић, да прави један отворени анти ЕУ заокрет макар он био чисто дипломатске природе? Судећи пак по једном много мање драматичном него што је судбина РС, али ипак индикативном случају, све указује да Тадић неће моћи да смогне снаге - као уосталом сијасет пута до сад - да разреши свој анти-ЕУ изазов како би требало. Ево неких детаља тог најновијег случаја.

„Редак је пример у свету да нека држава жртвује 15 одсто своје територије, као што то ради власт у Београду, а ради путовања у ЕУ својих богатих грађана”, каже се у саопштењу Скупштине заједница општина КиМ која се састала 28. јула 2009. у северном делу Косовске Митровице. (Наиме, ЕУ је обећала да ће у догледно време Србији бити одобрен тзв. „шенгенски статус”. То је улазак српских грађана у ЕУ без виза, али - истакнуто је - овај улазак не важи за Србе са Косова. Српске власти - и, наравно, богати Срби, специјално они из Београда - без имало критичког, са одушевљењем су прихватиле ово још увек само ЕУ обећање као да је стварност и сигуран знак да је улазак Србије у ЕУ ту - „иза ћошка”. Заборавиле су власти, при том, да су косовски Срби препуштени својој судбини; да су стварно ради безвизног путовања, признале независност Косова; а вербално само инсистирање на непризнавању Косова, што једино раде Тадићевци, звучи крајње цинично. Отуда и тај болни вапај из Саопштења заједнице општина КиМ, с почетка.

Предисторија Тадићеве безалтернативне политике према ЕУ
Пошто је, дакле, највероватније, да Србија неће ни овог пута прећи свој Рубикон и поводом страног очигледног напора да се елиминише РС, неће, као потписник Дејтонског споразума, притећи РС у помоћ, да се не би сукобила са ЕУ, па макар то био, чисто „дипломатски” (а не стваран) сукоб, поставља се овде питање шта има тако „чаробног” односно - да употребим Тадићев слоган - „без алтернативног” у ЕУ?

Tadićevci počinili zločine prema srpskom narodu 062-2

Tadićevci počinili zločine prema srpskom narodu 062-2

Нек ми буде опроштено што ћу се најкраће осврнути на предисторију целог проблема уласка Србије у ЕУ. После тзв. пето-октобарских промена (Милошевићево обарање 05. октобра 2000. године) и настанка „демократске” Србије под ДОС-ом (Демократска обнова Србије), прво и најглавније питање било је како Србију обновити на економском и финансијском плану. Покојни др Зоран –Ђинђић, који је у заједници са Виљамом Монтгомеријем (са ДОС-ом је овај постао и нови САД амбасадор у Србији), организовао и, уз припомоћ мафије, омогућио 05. октобар, у ДОС-овској Србији, он постаје главна политичка личност. Не, међутим, пре него што је, као комунисти 1945. под слоганом „повратимо украдено”, „приватизовао” управне одборе свих државних предузећа на које је могао да стави своју руку. Уз њега је тако и Млађан Динкић (данас председник Г17+ и главни финансијско-економски „експерт” код Тадића) митраљеткама „приватизовао” Народну банку - тада још - СР Југославије. Тако „обогаћени” Ђинђић и остале ДОС-манлије, нашли су се, ради обнове Србије, у потрази за новцем „без мотике”. Вероватно им је Монтгомери саветовао да такав новац постоји једино у ЕУ и тзв. „донаторским” конференцијама. Сиромах Ђинђић који је свој део „дила” обавио (ухапсио и антиуставно предао Милошевића Хагу баш на Видовдан) није био наивчина већ практичар, и чим обећани и „за џабе” новац није стизао, почео је да окреће „ћурак наопако” и - сви су изгледи - због тога зарадио себи смрт! ДОС-овци као да ништа нису научили из – Ђинђићеве трагедије - или може бити баш због ње, отуда још и данас „безалтернативна” трка Србије, његових наследника у правцу ЕУ и ка њеним „придружним” - „без мотике” - фондовима.

Девет година практикован је ритуал - кобан по Србију!
И ту се сад дешава ритуал - ево сад је девета година - пун драме по земљу Србију, јер она искључиво плаћа цех ДОС-овске трке ка ЕУ. Пре свега рећи страном фактору, без обзира ко он био. Конкретно ЕУ - да је улазак у њу „без алтернативе” - чак и да јесте - акт је који Западу, најблаже речено, открива крајње колонијални менталитет српских власти. А бриселска ЕУ бирократија, већ вична како се односити према таквим менталитетима, уз то и непријатељска због ратова из деведесетих према Србији, једва је дочекала такву „клијентелу” која се сама нуди.

И ево сад тог деветогодишњег стално понављајућег ритуала. ЕУ шаље диктат „X” (икс је било који број); Србија га побожно испуњава; индивидуалан резултат за Тадићевце је неприметан. Не, пак, за оног који хоће да га види - Србија је (можда мали) губитник или територије или суверенитета или и једног и другог; обично се ту онда јавља понеки „каплар” из бриселске бирократије да би ублажио такве зле сумње са тврдњом да је Србија корак ближе ЕУ, мада је стварно она корак даље од ње.

Не чуди, међутим, што индивидуални резултати могу остати неприметни за Тадићевце, али да њихов деветогодишњи кумулативни ефект може да остане нејасан за њих, то захтева психолошку односно - боље од тога - моралну обраду њиховог случаја, о чему ће бити речи, пошто се прво објаве кумулативни резултати колонијалне политике српских владајућих структура из пост Милошевићевске ере.

Злочини почињени над Србијом и механизам њиховог заборава
Србија је данас без Косова. У остатку Србије постоје јаки сепаратистички покрети. Војводина је већ изашла са својим „Статутом” који би јој дао федерални статус, што је стварно увод у независност. Слично се нешто дешава и у Санџаку. Посредством реис улеме Церића из Сарајева и турског министра спољних послова, који су били тамо у посети. У том смислу су се чак и Расим Љајић и Сулејман Угљанин, два иначе политичка непријатеља, измирили. Но, и то је мало. Захтева се „регионализиција” саме Србије (без Војводине и Санџака) у пет регија. Све у свему, очевидна тенденција тих диктата јесте да се Србија територијално разгради и сведе, на безначајне међусобно супротстављене, а у државно–територијалном смислу, на занемарљиве регионе тачке. У погледу суверенитета, ситуација је још гора, Србија га практично више и нема. Издала га је Хагу; Војску, сем на папиру и евентуалној НАТО служби, практично и нема. Спољну политику јој диктирају САД и ЕУ (већ поменути случај РС то сведочи). Садашњу Тадићеву садашњу владу нису изгласали на изборима, већ су је састављали амбасадори ЕУ и САД у заједници са српским тајкунима. ММФ одлучује о свим привредним аспектима и води српску економску политику. Све у свему на плану суверенитета кумулативна тенденција ових радњи јесте да се Србија уништи као регионални политички фактор.

А што се тиче евентуалног уласка Србије у ЕУ, он је данас објективно даље него што је био пре девет година, ако због ичег другог, оно због све очитије тенденције водећих држава ЕУ - на супрот њене бриселске бирократије - да се процес ширења ЕУ заустави, привремено или трајно

Пред оваквим трагичним по Србију кумулативним ефектима политике њених властодржаца, остати и даље слеп према учинцима такве политике и настављати са даљим без алтернативним приступом ЕУ, може се једино објаснити настојањем Тадићеваца да се злочини над Србијом почињених од стране ЕУ и САД, - сакрију од самих себе. Злочине над Србијом треба сакрити јер су омогућени побожном и одушевљеном асистенцијом српских текућих власти - јер они ипак пеку њихову савест, или уносе страх за саучесништво у злочину. Стога, спасавајући излаз из те ситуације гласи: наша инспирација увести Србију у ЕУ - јесте идеалистичка и племенита; што се ситуација изокренула - изван је наше контроле...

Н. Љотић