Jesu li ljudi bakterijski produkt ili sama bakterija

NAJVEĆA TAJNA EVOLUCIJE: ŠTA SVE MOGU BAKTERIJE?

Piše: Ivona Živković
I Bog stvori bakteriju na Zemlji, i dade joj energiju, i reče joj: "Evo, sada se sama kreći i hrani i koristi energiju sa Sunca, i razmnožavaj se; i onda se udružuj i razmenjuj energiju sa istima; i koncentrišite svoju energiju i stvarajte velike kolonije; i napravite biljku, i životinju, i čoveka; i neka se svi oni množe i onda sjedinjuju sa istima; i neka stvaraju svoje zajednice jedinki i svoje kolonije i sjedinjuju svoju energiju i neka se njihove zajednice razmnožavaju i ujedinjuju, i neka čitav svet i sve u njemu bude u stalnom razmnožavanju i ujedinjavanju; i sve neka je živo, i neka je u večitom stvaranju - kao što je u čitavom Svemiru!"
Ne, ovo nije zapis iz Biblije. Ali, na osnovu saznanja koje o nastanku života na Zemlji imaju naučnici danas, ovaj pasus bi možda mogao da se doda kao novo poglavlje u delu "O postanku".

Teorija koja tvrdi da sve u svemiru pokreće električna energija ima danas sve više pristalica. Pošto je i ljudski organizam deo univerzuma, nametnula se, logično, ideja da i električna energija prolazeći kroz ljudski organizam stvara proteinske forme na sličan način kako od slobodnih čestica i kosmičke prašine stvara galaksije i zvezde.

Galaktičke forme.


I ljudski organizam je sačinjen od čestica i u njemu skladno funkcioniše oko 30 triliona ćelija koje žive u nekoj vrsti neraskidive simbioze, a svaka ćelija se specijalizovala i uobličila za određen posao. Neke su zadužene da raznose električnu energiju, neke spremaju hranu, druge donose kiseonik neophodan za "kuvanje" ćelijske hrane, neke čiste otpatke nakon jela, neke su osmatrači spoljnog sveta i paze kuda se čitav organizam kreće, neke su čisti fizikalci koji služe za kretanje cele mase.
Da bi sve ove ćelije funkcionisale, neophodna im je energija i to električna. Unosi se sa hranom. U ovakvoj podeli rada, logično se nameće i pitanje kako se ta energija održava, raspoređuje i da li se vremenom troši tako da u određenom trenutku čitav organizam ili samo neki njegov deo (organ) jednostavno više nije u stanju normalno da funkcioniše jer nema dovoljno energije. Dakle, ako se napajanje energijom samo jednog organa smanji, da li on time ispoljava neke poznate kliničke simptome?
Da, upravo je to način razmišljanja koji sve više okupira naučnike, pristalice takozvane nove medicine.

"NOVA MEDICINA"

Ova nova medicina ljudski organizam ne posmatra anatomski kao skup organa, kako je to pre 450 godina postavio belgijsko-italijanski anatom Andreas Vesalius, već kao skup ćelija koje se uvek moraju posmatrati kao celina. Biohemičari i molekularni biolozi danas upravo o toj jednoj ćeliji znaju više nego ikad.
A u njoj se odvijaju procesi veoma nalik onima koji se odvijaju u čitavom svemiru.

Sve je JEDNO, u jednom je SVE.


Dakle, šta je to što ćelijama u našem telu daje energiju i omogućava im da se stalno dele i ponovo sjedinjuju u tkiva, složene organe i organizme?
Pažljivim analiziranjem proteinskih formi unutar ćelijske membrane naučnici su našli ni manje ni više nego bakterije. Nazvane su mitohondrije i to su prave ćelijske bakterije.
Tako je čitav ljudski organizam sačinjen od ovih bakterija.

Možete li zamisliti da su, u stvari, bakterije taj često pominjani "veliki intelekt" koji je u evoluciji stvorio sve žive organizme na Zemlji, uključujući i nas?

Ovakvo razmišljanje o evoluciji dugo je bilo zamenarivano iako su neka frapantna saznanja o bakterijama bila poznata i krajem 19 veka. Na žalost, naučnici su dugo u bakterijama gledali neprijatelje našeg organizma verujući da su one izazivači bolesti jer to I danas nalaže opšteprihvaćena teorija Luja Pastera. Zato su mnoga istraživanja o bakterijama vršena isključivo sa ciljem da se bakterijama raznim trikovima doskoči i spreči se njihov razvoj u organizmu. Ali, dr Antoan Bešam je još u devetnaestom veku tvrdio da bakterije imaju svoju funkciju i da su one u organizmu posledica, a ne uzrok bolesti. Pleomorfizam je i dalje tabu tema u konvencionalnoj medicini. Ovde možete videti kako se jedna štapičasta bakterija "in vivo" preobraća u okruglastu kokos formu.

Bakterije ne samo da se fantastično dobro međusobno raspoznaju i organizuju u svojim kolonijama i tačno znaju zašto nešto rade i šta je njihov cilj, već imaju i svoju memoriju - pa znaju i da "donose odluke". Najzanimljivije je i što kao jedinke mogu imati veoma osobite crte (nepredvidivost u ponašanju) što je karakteristika "ličnosti". Sa svim tim osobinama ne pokazuju li one upravo sposovnost da stvaraju složenije organizme?

Da li su bakterije u stanju da stvore tako složen sistem kao što je ljudski organizam? Iznenedjicete se kada saznate šta su sve znaju bakterije. Ali, ostavimo to za kasnije. Pogledajmo prvo do kakvih otrkića je došla novamedicina I šta se danas podrazumeva pod mitohondrijskim bolestima?

Po ovom novom pristupu svaka ćelija je nastala simbiozom dve proteinske forme - citosola (zaduženog za konstrukciju i gradnju tkiva i organa) i mitohondrija (zaduženih za snabdevanje energijom).



Citosol proteinska konstrukcija ima u sebi jedro (nukleus), u jedru svoj (nuklearni) DNK, i pored jedra ima i ostale ćelijske organele - ribozome, Goldžijev aparat, mikrotubule, mikrofilamente, lizozome itd. U sve to su se lepo smestile bakterije mitohondrije koje su u ovaj sistem unele neophodnu energiju. Stvaranjem viška energije ovakva simbioza je mogla da se dalje evolucijom deli i ponovo sjedinjuje, na višim novoima.


Neki biolozi danas kažu da je možda pogrešno kada sebe oslovljavamo zamenicom "JA" i da je prikladnije reći "MI" - "mi, kolonija bakterija".



Kako je došlo do toga da se sjedine bas ove dve proteinske forme, a zatim i čitave ćelije?
Stvar je izgleda u osnovnom principu koji nalaže da se sva biološka energija na Zemlji dobija sa Sunca. Svaki živi organizam se zato "dovija" kako da tu energiju uhvati i zadrži kako bi je onda koristio za ishranu, i eventiualno kretanje i razmnožavanje... Prva uskladištena energija otvorila je put kasnijem stvaranju živih mikroorganizama, i tu elementarnu energetsku česticu koja stvara život dr Antoan Bešam je nazvao mikrozima (ili somatida ili protit). Ova čestica nije živi mikrorganizam već samo funkcioniše kao agens stvaranja živih mikroorganizama. Ona je praktično neuništiva. Možemo je nazvati “božijom česticom života”. Za stvaranje mikroorganizama potrebna je, po dr Antoanu Bešamu , a što je kasnije prihvatio i Luj paster, i adekvatna hranjiva podloga. Tako u zavisnosti od ove podloge energija stvara razne proteinske forme. I tako je nastao citosol i kasnije sav život. Životne forme se menjaju u zavisnosti od podloge. Planeta Zemlja je samo jedna od podloga na kojoj ove “božije čestice života” stvaraju proteine. Formula za stvaranje proteina i dalje je najveća tajna koju naučnici fanatično žele da saznaju. Američki predsednik Obama je upravo odobrio više od milijardu dolara da se otkrije ova formula. Ova istraživanja se sa ogromnim sredstvima vrše već više od deset godina.



Proteinske forme (organele) u ćeliji - citosolu.

Tako su nekada davno u jednom trenutku na Zemlji živele prokariotske cijanobakterije (prokarioti nemaju nukleus) i "izmislile" su (ili im je bog dao to znanje) - fotosintezu. Ovaj proces uzimanja energije od Sunca počele su da izvode u unutrašnjem delu svoje proteinske konstrukcije oivičene samo membranom. Tako je ova bakterija naučila da cepa molekul vode i uzima iz njega elektrone. Na taj način dobijala je mnogo više elektrona nego što je dobijala fermentacijom. Sada je imala daleko više energije nego što joj je bilo neophodno za prostu deobu. Sa viškom energije, jedinka ove cijanobakterije je mogla da se udruži sa drugim jedinkama i da stvore zajedničku bakterijsku koloniju nazvanu hloroplast. Tako je hloroplast počeo da koristi Sunčevu energiju da razdvoji vodu oslobađajući kiseonik iz molekula vode i fiksira vodonik za ugljenik kako bi stvorio ugljene hidrate i izvukao iz njih glikozu.
Nastale su biljke.

Hloroplast.


Biljke žive što skupljaju Sunčeve fotone i koriste energiju da razdvoje molekul vode, pa ostaju vodonik i kiseonik. Vodonik se kači za ugljenik i stvara se prosti šećer -glikoza. Višak glikoze se skladišti kao skrob u biljkama, a kiseonik se oslobađa u atmosferu kao O2.
Zbog ovoga se u jednom trenutku na Zemlji, pre nekoliko milion agodina, stvorila ogromna količina kiseonika u atmosferi i vodi. I to je bio pravi ambijent za nastanak mitohondrija koje su počele da koriste baš taj kiseonik da pomoću njega razgrade sebi hranu i uzmu i one što više elektrona.

Baš kao i cijanobakterije, udružile su se i mitohondrije. One su otišle i dalje pa su sebi našle adekvatno stanište, a to je citosol.

Tako su nastale eukarioteke ćelije (koje imaju nukleus) i citosol im je tako poslužio kao velika skela pomoću koje su mogle da stvore gradivne blokove i dalje formiraju veliku bakterijsku koloniju.
I onda su mogle da stvaraju sve više energije i sve složenije životne forme, jer za organizaciju složene životne forme bilo je potrebno proizvesti mnogo više energije nego što se može dobiti fotosintezom.

Različiti oblici bakterijskih kolonija.

Jednoga dana je velika kolonija mitohondrija uz pomoć gradivnih blokova citosola mogla da se uobliči i u prvobitnu životinju. Tako je svoj energetski potencijal mogla još više da širi tako što je jela biljke i uzimala iz njih skrob. Time je mogla da ima i višak energije koji bi ostavljala u skladištu za "crne dane".

Za sve to je bilo potrebno mnogo energije, ali su mitohondrije za ovakav naporan rad već bile spremne jer su znale da koriste kiseonik i "potpale" svoj "šporet". Sa sve većim skladištima energije, nisu morale sve ćelije da rade oko "šporeta", pa su neke počele da se specijaliziju za druge poslove u koloniji.
Tako su se pojedine ćelije specijalizovale samo za posao transporta kiseonika (ćelije krvi) i razne druge zadatke - da vide, da slušaju, da pokreću organizam. Ovakva bakterijska kolonija mogla je, u zavisnosti od količine energije, da se uobličava u sve složenije oblike životinja i konačno u ljude.





Da li su sve ove životne forme samo različiti oblici bakterijskih kolonija?


Zato mi danas moramo da udišemo kiseonik iz vazduha, koji se putem krvi transportuje do svake ćelije u organizmu u kojoj se nalaze mitohondrije. Pomoću njega mitohondrije raspaljuju svoj "šporet", uklanjaju vodonik iz ugljovodonika i spajaju sa kiseonikom da bi ponovo stvorile vodu, uzimajući sebi neophodne elektrone i stvarajući toplotu. Elektroni iz vodonika se dalje sprovode preko složenog biohemijskog procesa nazvanog "lanac transporta elektrona" i "ciklus limunske kiseline".

Glavna hrana mitohondrija je glikoza i od njenih molekula ona pravi svoje gorivo adenozin trifosfat (ATP) i to je biološka energija koja održava i napaja svaku ćeliju i čitav organizam energijom. Sagorevanje kiseonika održava temperaturu tela od 37 stepeni C. Korišćenjem kiseonika na ovaj način, mitohondrije su mogle da proizvedu i trideset puta više energije nego bakterije koje su koristile fermentaciju. Tako su mitohondrije u nama zapravo električne centrale koje omogućavaju energiju za život svim ćelijama od kojih smo sastavljeni. Mi jedemo i dišemo da bi mitohondrije "založile" svoj biološki "šporet". Pored kiseonika ona za to koristi i određene mikronutrijente.

ČOVEK IMA DVA DNK

Kako se radi o simbiozi dve različite proteinske forme (napravljene po različitim "recepturama"), svaka ima svoj DNK. Tako i svaka ćelija ljudskog organizma zapravo ima dva DNK. Jedan je u nukleusu citosola (nk DNK), a drugi u mitohondriji (mt DNK).
I tu je problem sa kojim savremena medicina mora da se suoči iako to mnogima ne odgovara. Život je struktura (anatomija) plus energija. To razlikuje živog pacijenta od leša.
Nažalost, studenti medicine i danas počinju učenje o ljudskom telu seciranjem leša, dakle uče medicinu koja nema veze sa životom. I vide samo citosol konstrukciju.
Tako se ljudsko telo od početka u medicini tretira kao mašina sastavljena od delova, pa je i medicina podeljena na isti način u zavisnosti kojim delom se bavi na: nefrologiju, oftalmologiju, neurologiju, kardiologiju, endokrinologiju itd. Istim principom podele rukovode se i farmaceuti u pravljenju lekova - lekovi za kosti, za bubrege, za glavu itd.

Ovaj 450 godina stari anatomski model u medicini upućuje i danas studente da istražuju anatomiju mozga da bi razumeli Alchajmerovu ili Parkinsonovu bolest ili da izučavaju strukturu arterija i građu srca da bi shvatili nastanak kardiovaskularnih bolesti.
Potreba da se napravi adekvatan lek navodi i molekularne biologe da kloniraju specifične gene samo za određeno tkivo i određene organe i odrede molekularnu bazu simptoma koji se javljaju na pojedinim organima. Time oni usmeravaju farmaceute da traže hemikalije koje sprečavaju aktivnosti specifičnih proteina iz određenog tkiva u nadi da time tretiraju baš te simptome. Dakle, očigledno je da se tretiraju simptomi, a ne uzrok poremećaja. I tu nema lečenja.

Danas se u konvencionalnoj medicini (ovoj što nema beze sa životom) kaže da je kancer bolest koja nastaje na ćelijskom nivou. Ali, da li samo kancer? Ili je istina da mnoge danas poznate bolesti nastaju na ćelijskom nivou? Čak se može reći da postoji sistemski uzrok svih bolesti, a to je problem sa napajanjem energijom, odnosno oslabljen rad mitohondrija. Zato se poslednjih godina razvija posebna grana u medicini koja je počela da dijagnostikuje i definiše “mitohondrijske bolesti”.
Kada se ovako posmatra ljudski organizam, dolazi se do fantastičnog modela kojim se skoro sve poznate bolesti mogu objasniti energetskom iscrpljenošću mitohondrija. Pored toga, sam proces starenja takođe je vezan za gubljenje energije u mitohondrijama.

MITOHONDRIJSKE BOLESTI


Posebno je zanimljivo proučavanje DNK mitohondrija.
Za razliku od DNK iz nukleusa (iz citosola) koji se nasleđuje na principu koji je pre 150 godina postavio Gregor Mendel i koji kaže da se svi geni u organizmu stvaraju u dve kopije (jednu prilaže otac, a drugu majka), koje se stalno dele i sjedinjuju, mitohondrijska DNK se nasleđuje samo preko majke.
Kako svaka ćelija sadrži stotine mitohondrija, svaki mitohondrion (kolonija mitohondrija u jednom citosolu) sadrži višestruke kopije sopstvene mitohondrijske DNK. Tako svaka ćelija sadrži hiljade mtDNK. Originalni bakterijski genom sadrži sve gene neophodne da se stvori slobodan živi bakterijum mitohondrija. Ali, mitohondrija koja živi u okviru eukariotskog ćelijskog citosola mora se prilikom deobe čitave ćelije kopirati dovoljno brzo da osigura da kada se eukariotska ćelija deli (citokineza), neki od potomaka bakterija obavezno kolonizuju svaku ćerku ćeliju. Zato su mitohondrije pod jakim selektivnim pritiskom i moraju brzo da se kopiraju i zato imaju najmanji mogući DNK.


Zbog toga mitohondrije u početku deobe gube sve svoje gene za nezavisan život i tako su upućene na citosol proteinsku formu. Mitohondrije su zato i "smislile" sistem pomoću koga mogu transferisati oko 1.500 svojih gena na ekstracelularne plazmide hromozoma iz nkDNK citosola i tu se zapravo ti mitohondrijski geni kopiraju, prepisuju u citosolne mitohondrijske RNK koje se onda prevode na citosolne ribozome. Ribozomi su kuriri koji sve DNK kopije prenose ćerki ćeliji.
Proteini koji su pod tom "šifrom" nastali transportuju se natrag u mitohondrion. Ovaj komplikovan i brz proces mitohondrijama oduzima određenu količinu energije. Pored ovoga, stvaraju se bioprodukti mitohondrijskog sagorevanja na "biološkom šporetu" ćelije, jer mitohondrija tada stvara slobodne radikale kiseonika uključujući superoksid anjon (O2-), hidrogen peroksid (H2O2) i radikal hidroksil (OH). Svi zajedno su poznati kao reaktivne vrste kiseonika (RVK), i oni na neki način predstavljaju u čeliji štetan "dim" koji se ispušta u međućelijski prostor sa mitohondrijskog "šporeta".
Ovaj "dim" oštećuje mitohondrijske lipide, proteine i mt DNK. Delimična posledica ovih oštećenja je što mitohondrijski DNK ima veliki stepen mutacije, i to 20 puta brži od gena iz ćelijskog jezgra (nk DNK).
I ovaj proces traži od ovih bakterija utrošak mnogo energije.



BIOENERGETSKI PRAG

Sve ovo dovodi do toga da mitohondrija nekad ne može da proizvede dovoljno energije koliko je potrebno za funkcionisanje izuzetno složenog sistema kao što je ljudski organizam.

Kada neka ćelija nema dovoljno energije da sve navedeno odradi, ona dostiže svoj “bioenergetski prag”.
Mitohondrion "oseća" nedostatak energije i tada aktivira unutrašnji samouništavajući sistem. Mitohondrija razara ćelije koje nemaju dovoljno energije (dolazi do apopotoze), tako da se one više ne mešaju sa susednim ćelijama koje rade normalno.

Funkcionalni bioenergetski prag smanjuje se sa godinama.


Postoji i posebna faza u životu ćelije kada neke potpuno prestaju sa deobom (mitozom) i naučnici ih nazivaju postmitotske ćelije. Ali one ne umiru odmah, već i dalje funkcionišu i deluju kao uspavane ("dišu", ali se ne "kreću"), pa je time smanjen utrošak energije mitohondrija. Ova faza u životu ćelije se naziva G0 faza.
Koncentracija ovakvih ćelija u određenom tkivu stvara takozvano postmitotsko tkivo. Ovakvo tkivo ima ograničen broj ćelija na raspolaganju i pošto proizvodnja energije u njenim mitohondrijama mora da se odvija čitavog života, one, pošto se ne replikuju, ukoliko ostanu bez energije jednostavno zauvek umiru. To su mnoge nervne ćelije. Gubitak ćelija u određenim organima, logično, prouzrokuje njihov slabiji rad
i nastaju simptomi bolesti.

Savremena medicina lako dijagnostikuje da vam neki organ ne funkcioniše kako treba. Hirurzi čak idu tako daleko da organ koji ne radi dobro fizički odstrane ili ga malo "skrate", a biznis koji je od ljudskog tela napravio mašinu razvio je sistem transplantacije i donatorstva. I to je savremena konvencionalna medicina: skupe mašine koje dijagnostikuju "kvar" i sredstva za ublažavanja tegoba, zbog "kvara". I to se skupo plaća i majstori u belim mantilima koji vrše "popravke" i zamene "delova" zarađuju velike pare. Dobavljači još više.



Transplantacija organa je tako postala veoma profitabilan biznis. Pozivanje građana preko medija da budu "humani" i zaveštaju svoje organe ovim "majstorima" deo je internacionalnog biznisa. Koliko je u organima donatora postmitotskog tkiva - nije važno..


Ali, još 1988. otkrivene su prve patogene mutacije mitohondrijske DNK kod nekih poznatih bolesti. I to je bio znak za dalja istraživanja mitohondrija.
Od tada, veliki broj ovakvih mutacija se otkriva i povezuje sa simptomima bolesti kao što su slepilo, gluvoća, demencija, moždani udari, migrene, nekontrolisani pokreti, kardiomiopatija, dijabetes, otkazivanje bubrega, različite vrste kancera itd. S obzirom na to da su mt DNK mutacije distribuirane svakoj ćeliji u telu (peomenjena formula za proizvodnju proteina mitohondrije u jednom trenutku pravi druačije proteine), nastaje sistemski poremećaj koji može izazvati različite simptome kod različitih organa. Takođe, u zavisnosti od procenta mt DNK mutacije (oštećenja) zavisi i koji će se simptomi razviti.


Na primer, zna se da samo jedna mutacija može biti uzročnik sistemskog poremećaja u sintezi mitohondrijskih proteina. Tako pacijenti koji u sebi nose 10 do 30 odsto takvih mutanata mt DNK razvijaju Tip 2 dijabetesa ili migrenu ili gluvoću, dok pacijenti koji imaju preko 75 odsto mutanata mt DNK mogu razviti kardiomiopatiju ili neku vrstu moždanog udara.
Mt DNK mutacije se sa godinama akumuliraju u postmitotskom tkivu mozga, srca, mišića ili bubrega. To je zato što mt DNK nastavlja da se kopira, replikuje, iako nk DNK ostaje "uspavan" u G0 ćelijskom ciklusu. Nagomilavanje ovih somatskih mt DNK mutacija razara vremenom mitohondrijsku funkciju, sve dok dovoljno ćelija ne umre i onda se pojavljuju simptomi bolesti ili starenja. Tako skupljanje somatske mt DNK mutacije u postmitotskim tkivima je, u stvari, sat koji otkucava i donosi nam starost.

Ali, primarni pokretač ovih mutacija su, ipak, reaktivne vrste kiseonika, odnosno "dim" iz mitohondrijskog "šporeta".

Kada kombinacija nasleđenog i somatskog mutacionog poremećaja postane dovoljna da smanji mitohondrijsku energetsku proizvodnju ispod bioenergetskog praga, ćelije su trajno izgubljene. S obzirom na to da smo rođeni sa dovoljno ćelija pomoću koji možemo optimalno da se reprodukujemo, prelazak ovog bioenergetskog praga dovodi do toga da kod žena zbog nedostatka ćelija fertilitet više ne može da se održava i ova funkcija prestaje oko 50. godine života.
ČIME HRANITI MITOHONDRIJE? Ako se sada pitate kako da hranimo, negujemo i čuvamo mitohondrije koje nam daju život i energiju logično je da im treba servirati hranu za čije pripremanje one troše najmanje energije. Pri tome moramo voditi računa da se u njoj nalaze i svi neophodni mikronutrijenti koje mitohondrije koriste za potpalu svog biološkog "šporeta". I to je priroda već stvorila. Dakle, najbolja hrana za mitohnodrije jeste ona koja raste na kvalitetnon mineralnom zemljištu koje daje najraznovrsnije sastojke svih mikronutrijenata i ona koja u sebi sadrži najprostije šećere iz kojih one najlakše izvuku elektrone. A to je voće. “Rajski vrt” je prirodno stanište Adama i Eve.Prosto rečeno, prava hrana za ljude je ono što raste na drveću i ono što jedu majmuni, odnosno ono što su jeli Adam i Eva. Trave, odnosno žitarice, nisu hrana za ljude jer za njihovu razgrdanju mitohondrije moraju da utroše mnogo energije da bi izvukle glikozu. Travu jedu ptice i goveda (preživari). Pored toga treba imati u vidu da u rafinisanom brašnu, šećeru i pirinču - nema elektrona. Uneti nešto u organizam i razgrađivati ga bez energetske dobiti, samo je nepotreban utrošak već postojeće energije.Nažalost, napuštanjem prirodnih staništa (Rajskog vrta) mnogi narodi su prešli na alternativnu ishranu, a to su trave koje se dobijaju obrađivanjem zemljišta i raskrčavanjem šuma. Takođe se zbog velikog unosa antibiotika u 20 veku. preko lekova ili mesa tovljenih životinja (koncentratima u kojima se nalaze i antibiotici), u našem organizmu razvila i armija gljivica. I one imaju svoj ukus i nameću nam zato svoje zahteve za jelom. Tako ako vam se pije pivo, vino, jede sladoled, slatkiši i sve ono što u organizmu stvara kiselu sredinu - to je upravo po ukusu gljivica. U kiseloj sredini počinju da rastu i bakterije čistači takve sredine, a to nisu bakterije kojima je mesto u našem organizmu, i mogu biti opasne kada se namnože i počnu da luče velike količine svojih otpadnih produkata. Tada nastaju upale.

ŠTA SVE ZNAJU BAKTERIJE

Iako većina naučnika ovu teoriju još nije upoznala, oni koji su ponašanje bakterija proučavali zbog interesa farmakoindustrije, otkrili su o bakterijama zaista fantastične stvari.

Šta sve znaju bakterije i koje svoje osobine su unele u naš organizam kada su ga gradile?

Profesor molekularne biologije na Univerzitetu Prinston u SAD, Boni L. Bejsler, poslednjih godina se posvetila isključivo proučavanju ponašanja bakterija, posebno nastojeći da otkrije kako one međusobno komuniciraju i raspoznaju se kada se grupišu po rodu ili vrsti. Nije se bavila evolucijom života, mada iz svojih zapažanja izvodi zaključak da bi evolucionisti morali više da se pozabeve fenomenom ponašanja bakterija upravo zbog ovih brojnih novih saznanja o njihovom smislu za komunikaciju.



"OSEĆAJ KVORUMA"

Tako je Bejslerova otkrila da postoje posebni mehanizmi stvaranja nekih molekula koji se u posebnim okolnostima mutacijama DNK proizvode. Zahvaljujući tim posebnim molekulima, bakterije međusobno komuniciraju pri čemu određene vrste razvijaju svoj "jezik" jer sve u istom trenutku stvore iste molekule; određene grupe imaju čak i svoj "dijalekt", a sve bakterije imaju i svoj univerzalni jezik kao neki bakterijski "esperanto".

Iako ovaj slikovit opis nekome može delovati suludo, i sami naučnici koji su proučavali "mentalne" aktivnosti bakterija ostali su zapanjeni.
Bejslerova kaže da bakterije počinju da funkcionišu kao grupe tek kada se u toj grupi nađe određeni broj jedinki. Ovaj početni stadijum organizacije grupe bakterija naučnici su nazvali "osećajem kvoruma" (quorum sensing).

Dakle, kada bakterije imaju u jednoj grupi dovoljan broj jedinki, one taj kvorum na neki način osete i to je znak da se može krenuti u stvaranje "nečeg". Do tada one "ćute". Osećaj kvoruma zasnovan je verovatno na koncentraciji dovoljne količine energije sa kojom se može otpočeti kolonizovanje nekog novog prostora.

Ukoliko su u pitanju za organizam patološke bakterije, to znači da će se tada pojaviti simptomi bolesti. Na primer, bakterija salmonela može dugo da se nalazi u nečijem organizmu i da uopšte ne izaziva nikakvu reakciju imunog sistema. Sve dok se u ovoj grupi ne dostigne kvorum neophodan za delovanje.


Bejslerova, međutim, u svom radu uvažava Pasterovu teoriju koja kaže da su bakterije neprijateljski organizmi, valjda uvek spremni da napadnu, pa iz toga i izvlači zaključak da salmonela sa postignutim kvorumom “kreće u napad”.



Međutim, uvažavajući teoriju dr Antoana Bešama, stvar se može tumačiti i drugačije. Velika količina toksina koje one tada počinju da ispuštaju u organizmu domaćina, uzbuni imuni sistem domaćina, jer se menja podloga za život već postojećih ćelija (na primer mitohondrija) i tada kreće borba za očuvanje života i prostora, a kod čitavog organizma nastaju klinički simptomi koji otkrivaju njihovo prisustvo. Da li je podizanje temperature organizma u stvari način da se onesposobe ovi toksini?


Razne bakterije se stalno stvaraju, kao i sve živo u zavisnosti od podloge u kojoj se nalaze čestice života, odnosno, mikrozime kao agenasi stvaranja života (po teoriji Antoana Bešama). Tako je sve u stalnom stvaranju.
Ali, cilj bakterija nije samo kolonizacija (razmnožavanje i ponovno skupljanje u još većem broju i sa većom količinom energije), već se one specijalizuju i za neke specifične zadatke - na primer samo za odbranu postojeće kolonije. I produkti ovakvih stvaranja i specijalizacija su očito sve složeniji.



Na primer: milioni bioluminescentnih bakterija može "odlučiti" da emituje svetlo simultano, tako da njihov domaćin - lignja počne da svetli. Tako se uplaše grabljivce, a lignja iskoristi priliku i pobegne.


Bakterije kao npr. enterokokus tako se vešto organizuju da su razvile sistem odbrane od antibiotika. Bejslerova ističe da se one upravo tako vešto menjaju da ih je nemoguće prevariti. "Možete ih načiniti ili gluvim ili mutavim", ali ih je nemoguće ubiti.
Zato farmaceuti plaćaju razna istraživanja ne bi li nekako nadmudrili te bakterije i onesposobili ih.
Da su čitali radove dr Bešama znali bi da je mikrozima - neuništiva. Zato se i bakterije stalno menjaju u zavisnosti kakvim ih sve hemikalijama zasipaju farmaceuti. Tako one stalno mutiraju, menjaju svoj DNK, zapravo "recepturu" za pravljenje proteina, a sumanuti farmaceuti grozničavo jure te njihove formule stvaranja nastojeći da ih blokiraju.


Pa ko je ovde neprijatelj života - bakterije koje stvaraju živa bića i održavaju život kakav mi na Zemlji poznajemo ili farmaceuti koji bi da to stvaranje spreče? Vi zaključite na osnovu onoga što ste do sada pročitali. I imajte u vidu da se Luj Paster odrekao svoje teorije o patogenim mikroorganizmima koji se nalaze u vazduhu, ali da NEKO zbog svog interesa ovo teoriju i dalje održava u medicinskim školama. Zasnovana na pogrešnoj teoriji i čitava savremena medicina je tako pogrešna. Da je tačna ovi patogeni mikrorganizmi bi se hvatali u vazduhu, a ne bi bili uzimani sa podlogom (preko brisa) i gajeni na hranjivom agaru (uvek istom).

Pogrešno instruirani "stručnjaci" mogu biti veoma opasni po život, daleko opasniji od mnogih vrsta bakterija. Prodaja zaštitnih maski, rukavica, odela, dezinficijenasa i aparata za sterilizaciji je i veoma unosan biznis.

Tako su zabludeli farmaceuti, nesposobni da nađu pravi otrov protiv “patogenih” bakterija, naložili svojim istraživačima da prouče kako bakterije međusobno komuniciraju i pronađu način da tu komunikaciju prekinu. Uložen je ogroman novac u ta istraživanja i…

I efekti su doveli naučničnike pred nova još frapantnija otkrića o sposobnostima bakterija.

Odavno se znalo da bakterije na ograničenom prostoru znaju da se kreću u pravcu materije koja predstavlja za njih hranu, kao i da se udaljavaju od onoga što za njih predstavlja otrov. Ova istraživanja potiču još iz šezdesetih godina dvadesetog veka kada su obavljena testiranja koja su pokazala da su bakterije u stanju da na neki način "donose odluke", što zapravo predstavlja najprimitivniji način razmišljanja.
Nemački biolog Vilhem Fefer obavio je još 1883. jedno takvo posmatranje, a rezultati su devedeset godina bili potpuno zanemarivani.

On je u tubus stavio bakterije i na jedan kraj tubusa stavio za njih atraktant (privlačnu materiju), a na drugi kraj odbojnu (npr. otrov). Bakterije su nepogrešivo plivale prema privlačnoj materiji, iako to nije uvek bila hrana. Čak i kada bi im otrov stavljao "pod nos" ili njime prosto ganjao bakterije, one su nepogrešivo išle na stranu atraktanta.
Tek 1974. u jednom članku u "Science Magazine" pojavio tekst o bakterijama koje možda "znaju" da "donose odluke" (Decision- Making in Bacteria). Autori članka su bili Julijus Adler i Vung Vai Zo. I oni su potsetili na Feferov ekeperiment.
Kako ovo sićušno stvorenje čiji se DNK sastoji samo iz jednog molekula i koje živi često samo nekoliko minuta, može da "donosi odluke"?


Tako su korišćenjem bakterija iz roda Ešerihija koli (E coli), koje su naučnicima poznate "do poslednjeg gena", uspeli da odgonetnu "mehanizam" koji ovu bakteriju navodi da razlikuje atraktant od otrova. Taj "mehanizam" se nalazi u određenim molekulima koji su se na neki način specijalizovali kao senzori za stimuluse.
Ove molekule, pomoću kojih bakterije znaju na koju stranu da se okrenu, naučnici su nazvali bakterijinim "očima" i "ušima". Radi se zapravo o molekulima koji su nastali iz određenih proteina koji su proizvedeni po "recepturi" koju daju mutirani geni. Kako geni mutiraju, menja se i "receptura" za pravljenje proteina. Tako se bakterije u svakoj situaciji vešto snalaze.
Ali, ni to nije sve. Pored molekula koji služe kao "oči" i "uši", odnosno senzori stimulusa, bakterije "znaju" da naprave i molekule koji im služe kao “procesori za obradu podataka” koje sakupe molekuli "senzora stimulusa" I na osnovu kojih “donose odluke”.
Tako su otkriveni molekuli koji služe bakteriji za ono zašta mi koristimo - mozak.
Deluje sumanuto, ali to su rezultati naučnih istraživanja.


Da dođu do ovog zaključka naučnike je povelo otkriće da su E coli čak znale da odreaguju na određenu koncentraciju stimulusa odnosno da prepoznaju određeni gradijent u njemu. Pod gradijentom se podrazumeva razlika u reakciji na određenu koncentraciju nečega u hemijskom rastvoru ili udaljenost stumulusa.
Analitički podaci dobijeni nakon eksperimenata pokazali su da su pojedine bakterije razlikovale gradijent u opsegu jedan deo na 10.000. To je jednako sposobnosti našeg mozga da napravi razliku između posude u kojoj se nalazi 9,999 dinara i druge u kojoj je 10.000 dinara. Ovako precizan način opažanja gradijenta odveo je naučnike u novo istraživanje sa pitanjem: "Kako im to uspeva?"
Ukoliko bi ovaj gradijent bakterija osećala kao neku vibraciju u prostoru, to je delovalo fantastično imajući u vidu koliko je ona mala u odnosu na sredinu u kojoj se nalazi u takvim eksperimentima. Kapljica vode ili znoja je za E coli kao za čoveka kanal Lamanš.



BAKTERIJE IMAJU PAMĆENJE

Posebno je bilo zanimljivo otkriti kako bakterija uspeva da odgonetne gradijent u sredini u kojoj se prvi put nađe.

Tako se počelo sa razmišljanjem da je ovaj gradijent možda na neki način ćeliji poznat iz neke pređašnje senzacije, pa ju je bakterija nasledila kao informaciju od roditelja i samo aktivirala DNK šifru za proizvodnju određenog molekula? Da li to onda znači da bekterija ima neko pamćenje pa "automatski" reaguje na različite koncentracije stimulusa?

To je za naučnike bio veliki izazov i smišljen je jedan inteligentan test. Vodio ga je još pre četrdeset godina. Danijel Košlend, a tek nedavno je objavljen u magazinu New Scientist.

Kada E coli nije u gradiantu ona se kreće tako što se nasumice kotrlja. E coli se inače kreće pomoću specijalnih izraštaja koje ima i koji se nazivaju flagele. Oni se vrte oko nje i tako se ona kotrlja. Ali kada E coli oseti određenu koncentraciju privlačne materije (atraktanta), ona odmah zaustavlja to kotrljanje flagele se zabace unazad kao repovi. E coli tada izgleda kao spermatozoid i počinje glatko da pliva u određenom pravcu. Ovaj način promene u kretanju i adekvatno uobličavanje pokazuje i da E coli ume da stvari pojednostavi oblikovanjem u prikladniju formu za plivanje.

Pojednostavljivanje je osnovni princip u rešavanju problema. Ukoliko bi se pokazalo da E coli još ima i memoriju, onda bi se to zaista moglo nazvati razmišljanjem.
Naučnici su tako postavili pitanje šta bi se desilo kada bi se E coli našle u sredini u koju je ravnomerno i dobro umešan atraktant bez gradienta. One bi tada stalno pravile salto, odnosno okretale se u mestu. Ali ako bi se iznenada ravnomerno umešalo još više atraktanta i njegovi se molekuli trenutno rasuli po rastvoru, ali tako da opet nema gradijanta- šta bi se onda desilo?



Ukoliko bakterije “analiziraju” sredinu u kojoj se nalaze, one bi samo nastavile kotrljanje jer bi tu bilo više atraktanta, ali ne bi bilo razlike u koncentraciji, ne bi bilo gradijenta.
Sa druge strane, ukoliko bakterije pamte prethodne gradijente, dodavanje više atraktanta bi ih alarmiralo i one bi možda "pomislile" da se menja gradijent. I ukoliko imaju neko pamćenje, one bi sa ovakvom promenom u sredini prekinule sa kotrljanjem i počele bi da plivaju glatko sa zabačenim flagelama.
I eksperiment je uspeo - bakterije su u trenutku veće količine atraktanta počele glatko da plivaju. Promena sredine je nešto na šta one automatski reaguju, jer im je to u "memoriji".

Tako je napravljeno jedno od najepohalnijih otkrića u savremenoj nauci - bakterije imaju pamćenje.


Ako u rečniku pogledamo šta znači reč "pamet" - ona znači "pamćenje". "Pamćenje je za mozak što i vrelina za vatru. Bez pamćenja nema inteligencije", rezonovao je Košlend.


Inteligencija ima i druge karakteristike, od kojih je jedna sposobnost učenja. Izvesni molekuli tako kod bakterija služe kao senzorski stimuli za sve ćelije posebnog roda i mogu pokrenuti ponašanje kada se ćelija sa nečim sretne prvi put. Ali i to je samo deo priče.
Neki molekuli postaju stimuli samo ukoliko su prisutni u vreme ćelijskog sazrevanja. Kad mladi bakterijum ne sretne molekule srodnog "doba", nikada neće razviti “mehanizam” da ih opazi. Tako bakterija operiše učenjem kao i instinktom.

I tu je napravljeno još jedno frapantno otkriće - pojedine E coli imaju svoj lični "ćef". Kao što ne postoje dva identična mozga, ni E coli nisu nalik jedna drugoj. Uprkos identičnim genima, uprkos istom okruženju (podlozi), jedinka E coli može razviti individualni kapric i nastavlja da ga pokazuje do kraja svog života.Tako ova bakterija pokazuje rudimentarnu personalnost. Ona pokazuju određene crte koje nisu karakteristika nasleđa niti okruženja, već određenih okolnosti. To je nazvano “zonom neizvesnosti” u ponašanju bakterija.



Iako ovi naučnici nisu ulazili u proučavanje evolucije bakterija, mnoge odlike u ponašanju i komunikaciji ovih bakterija očito neodoljivo podsećaju na način ponašanja ljudske zajednice kao i pojedinačnih jedinki u njoj.
Ako je tako, nije li onda logično da su se prvo organizovale bakterije, na principu koji su one "smatrale" da najviše koristi njihovom rodu kada su ušle u gradnju složenih organizama, a onda su jednostavno svoje osobine i svoja životna iskustva evolucijom prenele na tu višu organizaciju?

UNIVERZALNI PRINCIP I ENERGETSKA POVEZANOST


Koliko vremena treba evolucionistima da uhvate ovu tako logičnu nit? Ili ovakva slika sveta nekome jednostavno još ne odgovara?
Da li je teško videti najveću i najmanju sliku sveta u kojoj se može prepoznati isti univerzalni princip u različitim dimenzijama? Sve je u JEDNOM i jedno je u SVEMU. I sve je u stalnom stvaranju, jer kroz sve prolazi ista energija i isti agent stvaranja. I to je električna energija. Zagovornici teorije "Velikog praska" jednostavno kažu da još nije poznato zašto se nakon ovog događaja u svemiru našao veći broj elektrona nego pozitrona. Možda zato što "Velikog praska" nikada nije ni bilo?

Gledali u svemir, u stvaranje galaksija kada električna struja prolazi kroz plazmu, ili u ljudsku ćeliju kada ista struja prolazi kroz njenu plazmu, mi vidimo skoro isti matriks.

Nije li to princip holografske slike? Da li je čitav svemir koji mi vidimo samo jedan hologram? Mi vidimo svet samo u okviru dimenzija koje su nam dostupne da ih sagledamo. Kako savremena nauka uspeva da vidi dalje i sitnije, ista slika se ponovo otkriva


Na slici je jedna kosmička maglina i mitohondrije u ćeliji (zelena forma).

Jedna DNK - "receptura" za pravljenje proteina i vaskularna mreža u mozgu. Da li je to isti "rukopis" električne energije u plazmi?

Kosmička maglina (levo) i mitohondrija.



Ukoliko je čitav svemir napravljen kao neka vrsta istog matriksa i ako memorija u našem mozgu tako funkcioniše da prepoznaje taj matriks, onda neka memorija može stati u mnogo manji prostor nego što je ljudski mozak, čak i u prostor koji je manji od E coli. Memorija je zapravo mustra (matriks) uzajamnog dejstva između svetlosnih talasa koje mi opažamo. Ista mustra očito može imati različite dimenzije. Mi prepoznajemo nečije lice na fotografiji ili televiziji kao i kada osobu vidimo uživo jer je mozak napravljen da vidi određeni matriks.

Na slici levo su uslikane bojenjem pod elektronskim mikroskopom nevidljive energetske konekcije tri ćelije neurona u mozgu miša (jedna je veća i dve manje). Desno su energetske konekcije nekoliko galaktičkih skupina sa okolnim zvezdama. Da li to znači da ista energija povezuje sve na istom principu?

Električna energija u plazmi dobijena u laboratoriji (levo) i maglina NGC 6751.


Sve ćelije u ljudskom mozgu, sve mitohondrije u njemu, komuniciraju tako što njihovi neuroni variraju svoju frekvenciju, ali su uvek sve nervne ćelije u svojim vibracijama u istoj fazi. Njeni impulsi nikada ne variraju u amplitudi. Faza je ugrađena u fiziologiji ljudskog mozga. I to je, veruje se, formula koja omogućava opažanje nama vidljivog matriksa.
Ista ovako "ugrađena" faza nalazi se i na površini male E coli.

Kosmička maglina i mitohondrija.

Grupisanje energije raznih oblika očito je u različitim dimenzijama u čitavom Univerzumu. Nije li zato ono što su naučile bakterije kako bi se snabdevale energijom isti princip koji i nas održava u životu i koji planetu Zemlju održava u “životu”.



ENERGETSKA POVEZANOST DRUŠTVENE ZAJEDNICE

Ljudska društvena zajednica očito je mnogo stepenica višlje u organizaciji bakterija i funkcioniše , takođe, na principu grupisanja energije i podele rada.



Ljudsku društvenu zajednica zato globalistički ideolozi smatraju nad-organizmom jer ona ima sva svojstva živog organizma (unos energenata, njegov transport i rasporedjivanje, obezbedjivanje protoka, proizvodnja potrebnih dobara, izbacivanje otpadnih produkata i njihovo odstranjivanje iz tarnsportnih I komunikacionih sistema, komunikacija, kretanje, obezbedjenje zajednice i njena odbrana).


Društvena zajednica je tako nad-organizam koji je stvorio novu “citosol” kosntrukciju (što je zapravo civilizacija i njen omotač je državna teritorija) u kojoj danas žive ljudske jedinke kao delovi (nad-ćelije) nad-organizma i koje su se adaptirale na ovaj civilizacijski “citosol”. I bez njega više ne mogu.
Adakvatna podela rada u ljudskoj društvenoj zajednici ima sinergijski efekat.


Ovo znanje su očito preuzeli globalisti nastojeći da odu još dalje u nameri da stvore svoj globalni nad-organizam. Sa jedne strane oni zato podrivaju autentične društvene zajednice i njihove države koje bi mogle da spreče stvaranje globalnog "citosola", dok sa druge strane tajno formiraju svoju kontrolisanu globalnu mrežu kao “tkivo” koje se pruža po čitavom svetu. Masonerija je samo jedna od mreža i funkcioniše upravo kao globano vezivno tkivo za sprovodjenje zadataka i zamisli "globalnog mozga". Sastavljana je od organizacionih “ćelija”. Postoje i drugačija neophodna “globalna tkiva” koja treba da opslužuju ovaj globalni nad-organizam (globalna vojska, globalne obaveštajne ćelije, veliki mozak koji upravlja, ali su svakako najzanimljiviji snabdevači “nutrijentima” i “energijom” – a to su udruženi bankari i veliki tajkuni i oni su očito vitalni organi). Da bi živeo ovaj globalni “nad-organizam" mora imati na raspolaganju sve neohodne strateške resurse na planeti.

Znanje o ovome je odavno poznato i ono se vekovima koristi od strane onih koje nazivamo “Iluminatima”. Veliki Mozak "Iluminata" je nepoznat. Kada ovo planski izgrađeno društveno “tkivo” globalnog nad-organizma-dostigne “kvorum sensing”, sve korisne ljudske jedinke na Zemlji biće ugrađene u ovaj sistem kao ćelijske organele čijom energijom i radom će raspolagati po svojoj volji "mozak" te globalne elite i njegove "ćelije" .

Sklonost društvenih grupa ka jednoličnom ponašanju je psiholozima odavno poznata.

I zato se njihovo uniformno ponašanje i podstiče. To je deo globalnih psiholoških operacija koje širom sveta sprovode mediji preko mreže masonerije koja je rasporedjena kao vojska i njeni članovi nalaze se na čelnim pozicijama tih medija. Ali, oni su samo jedna funkcionalna globalistička mreža.


Jednoga dana će višak "ćelija", a sa njima možda i pojedina tkiva, biti dbačen i uništen, kako ne bi trošio energiju globalnog nad-organizma. Lopovska, mafijaška i lihvarska mreža ("tkiva") takođe mogu biti odsečene kao nepotrebna "pupčana vrpca" čim globalnom nad-organizmu isporuči i poslednju kap “krvi”. Lopovi više nisu potrebni. Ovaj zamišljeni globalni nad-organizam biće stvoren samo od onih koji su u stanju da razmišljaju na “višem-nivou” i radne snage neophodne za funkcionisanje “nad-citosola”. To će biti era globalnog komunizma sa Velikim Ocima na tronu.

A najviši nivo intelektualnih aktivnosti "Iluminata" danas ostvaruju jezuiti (koji praktično samo to rade – prikupljaju informacije, hrane svoje mozgove i izbacuju falš teorije i falš istoriju koje u školama izučava zaglupljana "elita" Goja verujući da ima neka znanja i pamet). I grozničavo nastoje da odgonenu "recepturu" za pravljenje proteina.

Globalisti veruju da se stvaranje globalnog nad-organizma može podstaći i takozvanim društvenim krizama i ratovima koji mogu delovati i “pozitivno” kao katalizatori evolucije. Cilj ne bira sredstva. Skrivena istorija jasno pokazuje da su samo u poslednjih 500 godina brojne autentične društvene zajednice na svim kontinentima razorene, a umesto njih su stvorene veštačke koje uključuju i rasno mešanje, promenu jezika, promenu vere (ubedjenja). Ovaj proces izazivanja kriza preko kontrolisanog haosa i razaranja pospešuje ovu veštačku evoluciju kojom sada upravljaju zemaljski “bogovi” ili bar veruju da to čine. Zato je poznati mason Albert Pajk svojevremeno i zapisao da su im potrebna bar tri svetska rata kako bi ostravrili svoj cilj. Koji?

Jezuitski sveštenik, biolog-paleontolog, Pjer Tilhard de Šardin je još tridesetih godina 20.veka zaključio da se čovečanstvo kreće ka sjedinjavanju čitave vrste u jedinstvenu skupinu “onih koji uzajamno komuniciraju”. Skovao je za ovakvu tvorevinu naziv noosfera (na grčkom noos znači – um), a njeno stvaranje kao noogenezu (u skladu sa geogenezom i biogenezom). Kulminaciju ovog procesa on je nazvao “Omega tačkom”. To je, po njemu, završnica kojoj svi ljudi na planeti teže. I ovo su jezuiti očito prihvatili kao i Lemetrovu teoriju “Velikog praska”. Žorž Lemetr je takođe bio jezuita i mentor “velikog naučnika” Alberta Ajnštajna (“genija” sa nešto manjom moždanom masom). Ali…

Teorija “Velikog praska” je danas, sa podacima koji su pribavljeni pomoću Hablovog telekopa, oborena. Svemir se ne širi. Dakle, to je samo Lemetrova mašta. Ajnštajnova je takođe plod mašte i ničim se ne može dokazati. Da li je moguće na Zemlji stvoriti “noosferu”? Zanimljivo je da su globalni ideolozi “Iluminata” upravo u nameri da stvore ovaj “veliki globalni um” morali da sistemastki ubijaju inteligenciju mnogih autentičnih društvenih zajednica. Kroz ovakvo čiščenje prošla je Rusija, Kina, Južna Amerika, Indija, Jermenija, Nemačka, Srbija i mnogi drugi narodi. Na redu je “veliko čišćenje “ u SAD.
Brojni detalji stvaranja ove “noosfere” dati su i u famoznim “Protokolima sionskih mudraca”.

Na žalost, ubedjenje (jer to je samo ubedjenje) ove "mudre" elite da može biti "Veliki Kreator", makar samo na Zemlji, još mnoge ljude će izložiti patnji i mnoge koštati života.