Razbijen mit o Dinkićevoj decentralizaciji

Бранко Драгаш

Каква превара се крија иза Динкићеве велике приче о децентрализацији?

Београд, 14.07.2011

Преварант Динкић покушава поново, по ко зна који пут, да обмане грађане Србије. Све што је овај политички дилетант до сада узео у своје руке је потпуно обесмислио. Од извршене петооктобарске контрареволуцији и упада у Народну банку, преко програмираног уништавања државних банака, преваре око Националне штедионице, бесплатних акција, нових радних места и рушења влада у којима је био, све је он радио против интереса државе и против интереса самих грађана. Он се бори за свој опстанак у политици.

Политика му је једини спас пред хапшењем и затвором. Док се то не догоди, он смишља нову превару која треба да му донесе прелазак цензуса и спас од суђења и затвора. Зато је смислио причу о децентрализацији.

Политичар који је, када је био министар финансија и економије, све држао у својим рукама и који је отворено уцењивао друге да гласају за њега, што је, не само неморално и изван доброг политичког укуса, него је и кривично дело. Зашто тада министар Динкић није извршио децентрализацију? Зашто тада није развластио Београд?

То тада није урадио јер имао интерес да све буде централизовано и под његовом контролом. Данас више нема централну власт и тражи децентрализацију. Динкић тражи децентрализацију?!? Невероватно шта нам се све дешава. Прикупља потписе, медији прате све његове активности и спрема се да поново уђе у власт. Ако се то догоди, ако дилетант и штеточина Динкић поново буде министар, онда смо ми дефинитивно изгубљен случај. Онда ће Србија заиста да нестане, јер не може да опстане држава у којој грађани гласају за преваранта Динкића.



Истине и лажи децентрализације
Зашто је опасна ова пропаганда о децентрализацији? Опасна је јер таква децентрализација није потребна Србији. Опасна је јер ће довести до распарчавања даље Србије. Опасна је јер је демагошки трик. Опасна је јер се потпирује мржња према Београду. И, на крају, опасна је јер је паклено оружје једног политичког ниткова.

Опомињем грађане Србије да ово није децентрализација која Србији треба. Ово није политичка групација која ће донети истинтску децентрализацију која је неопходна Србији.
Пропаганда о децентрализацији је нова политичка превара пропалог политичара Динкића.

Каква нам децентрализација треба?

У Програму за спас Србије из 1999 године изнели смо каква децентрализација треба Србији. Тадашња опозиција, дошавши на власт, није прихватила наш државотворни, национални и економски програм за спас Србије, него су узели наметнути, накарадни и опасан концепт шок-терапије, кога су смислили преваранти уиз чикашке школе, запослени у ММФ-у и Светској банци. Која је то права децентрализација?

Суштина децентрализације се састоји у томе да онај који ствара нову вредност управља трошењем те вредности. Једноставније, да сваки грађанин разуме, онај ко прави паре треба да одлучује како да се троше те паре. То је природно стање, зар не? Најтеже је направити легално новац на тржишту. Ако је неко знао да направи новац на тржишту, нормално је да му се остави да одлучује о томе како ће се тај новац трошити. Морате да признате да је теже правити новац на тржишту, него га трошити.

Зато је моја идеја била, идеја коју су подржали искусни стручњаци из матице и расејања, да се читава наша пракса, која је дубила на глави, заокрене и постави на ноге. То би практично значило следеће: пошто се нова вредност ствара на тржишту и ту вредност ствара привреда, предложо сам да привреди остане већина новца кога она створи. Уместо да привреди остане око 30%, док такозвана надградња отима, преко политичке олигархије, преко 70%, мој предлог је био да 75% створеног новца остане привреди, док би за остале државне намере остајало 25% створене вредности.

На тај начин дошло би до финансијског развлашчивања политике и политика више не би била најуносније занимање и најбоље место за корупцију, него би се истинска економска и финансијска моћ задржала у привреди, где јој је и место и где природно и припада. Држава би са својих 25% морала да има малу, ефикасну, рационалну, продуктивну, компјутеризовану и образовану администрацију, која би радила у интересу привреде и грађана. Администрацију која се не би увећавала и чији би стандард био директно везан за успех привреде.

Нажалост, те визионарске и рационалне идеје нису прошле. Партијски ниткови су манипулисали бирачким телом, запошљавали су све своје рођаке и пријатеље на државне јасле и тако смо дошли до неверованте цифре да 600.000 људи живи на буџету директно и да још, индиректно,1.100.000 радника ради у услугама, односно троше оно што 600.000 произвођача створи, па је све то кулминирало у незапослености која је достигла цифру од 1 милион радно способних људи.




Реклама

--------------------------------------------------------------------------------



Значи, прва децентрализација се мора направити у привреди и мора се спровести таква економска политика која ће оставити 75% вредности привреди, док ће преосталих 25% бити распоређено за читаву надградњу.

Уколико се буде спровела таква економска политика, онда неће доћи до притисака да се радно способни људи запошљавају у администарцији и монополизованим јавним предузећима, партије ће изгубити могућност да уцењују и рекетирају грађане, док ће привреда добити економску и финансијску моћ за свој развој. Привредници најбоље знају где треба новац да уложе и не требају им политичари да отимају новац и онда на кашичицу враћају како би привредници били кооперативни у финансирању њихових личних партија.

Даље, ако смо успели да се изборимо да привреди остане 75% новца, док држава за надградњу узима 25%, , онда нам је остало да видимо како се у држави дели тај њен новац. Пошто би привредни субјекти задржали 75% новца код себе и пошто се њихово пословање одвија на територије локалних самоуправа, локалне самоуправе би се отимале да компанијама понуде што боље услове за привређивање, што би довело до свеопште конкуренције у држави и боље алокације ресурса на нивоу читаве државе.

Ако укупан прикупљени новац на локалној самоуправи изразимо као 100% средстава које се прво сливају у буџете локалних самоуправа, онда би локалним самоуправама остало 75% новца који се ствара на њиховом локалном нивоу, док би се 25% новца било пребацивано у Републику за подршку заједничким државним пословима. Ко боље од локалне самоуправе зна да распореди новац који је направљен на њеном терену?

На овај начин извршена децентрализација управљања новцем у држави довела би до низа позитивних промена, али због ограничености простора, наводим само две значајне: развластила би се моћ републичке бирократије, којом управљају централе странака из Београда, и дошло би до свеопште конкуренције локалних самоправа и њиховог међусобног повезивања на тржишној основи, без посредовања администрације из Београда.




Најопаснија теза једног преваранта
Овде бих желео да истакнем једну опасну тезу преваранта Динкића. Тезу на којој он ствара даљи раздор у грађанству. Опасна игра има упориште у свим локалним самоуправама које нису везане за Београд.

Наиме, крстарећи свакодневно Србијом сведок сам огромне мржње која се потхрањује према Београду. Зашто према Београду, питао сам моје срдите саговорнике који су показивали високо поштовање према мени. Па, и ја сам из Београда. Све паре одоше у Београд, следио је брзи одговор. Где у Београд? Код вас тамо у Београд одоше све паре из Србије. Ми пропадосмо а Београд се гради и одвлачи нам децу.

Међутим, то није било тачно. Паре нису долазиле свим становницима Београда, јер је највећи део грађана Београда изузетно сиромашно, многи немају воде ни струје, поједини делови града изгледају као Џакарта, многи немају ваљану канализацију, много грађана Београда је незапослено.

Истина је само једна, паре нису долазиле грађанима Београда, него у Владу Републике Србије у Немањину бр.11. У тих неколико зграда око Владе Републике Србије сливао се сав новац и сва моћ. Београђани су о томе одлучивали исто онолико колико су могли да одлучују, рецимо, житељи Куршумлије или Хоргоша. Београђани нису имали никакве везе са распоредом тог новца, нити су имали лично неке велике користи.

Тај узети новац се сливао у државну касу којим је управљао управо Динкић, политичар који није имао ниједан дан радног искуства у банкарству када је постао Гуверенер Народне банке, који није имао ниједан дан искуства у финансијама када је постао министар финансија, који није имао ниједан дан рада у привреди када је постао министар економије. Он и његови партијски гангстери су управљали државним новцем, без дана искуства у струци.

Зашто тада Динкић није тражио децентрализацију? Зашто тада, када је имао највећу финансијску и економску моћ у држави, није спровео децентрализацију? Зашто? Није то урадио јер је то било против његовог личног интереса. Није хтео да сам себе развласти.

Није желео да децентрализује на прави начин Србију, када је могао, али данас, када је постао политичка прошлост Србије, када је спровео све наредбе својих налогодаваца, чији је основни циљ био да се економски сломи кичма Србије, како би се Србија казнила као реметилачки фактор на Балкану, тај политички гмаз, тај лажни експерт, нитков и подлац, пропагира политику о регионализацији и децентрализацији Србије, гусла напамет научене текстове, само са једним јединим циљем да се Србија феудализује и да његови карикатурални пајтоси Верко, Бошко, Маја и остали кокошари и сецикесе, постану спахије на сопственим поседима и да кметовима наставе да деру кожу још горе него што је данас деру републичке спахије. То је Динкићева децентрализација.

Отворено пишем о томе и обавештавам грађане Србије да не наседају на ту превару. Молим грађане Србије, да не продају свој глас на изборима за лажна обећања, попут бесплатних акција од хиљаду евра, да не продају свој глас за 100г кафе и да добро размисле када подржавају идеју о децентрализацији. Децентрализације – да, али не са преварантом Динкићем.