Patriotizam

Primećujem veliku najezdu "patriota" i jedan broj patriota,koji nije u malom broju,ali nešto ćute.
Evo prilike da na tu temu slobodno debatujemo.

Citat :

PRVO, to vecito ponavljanje da je R.K. neki heroj, sa cim se ja ni u kom slucaju ne mogu sloziti. Pri tom, neki se pozivaju na njegove hriscanske vrline, neki na moralne, a neki ga vide kao neku vrstu ''supersrbina''..

Ovde ovaj,S..postavlja dilemu o Karadžiću,kao hrišćanina,morala i Super Srbima.
U ove sporne ličnosti ubraja sve one koli su se na bilo koji način borili,ili sada iskazuju poštovanje i uvažavanje prema njima.

Citat :

PRVO, to vecito ponavljanje da je R.K. neki heroj, sa cim se ja ni u kom slucaju ne mogu sloziti. Pri tom, neki se pozivaju na njegove hriscanske vrline, neki na moralne, a neki ga vide kao neku vrstu ''supersrbina''...

Ovaj gospodin se čudi što postoji večito ponavljanje da je Radovam Karadžić,heroj u super Srbin.On se sa time ne slaže,njegovo je pravo,ali ne i pravda,pa da ocenjuje kakav je on hrišćanin,stvarno nema smisla.
Ipak me to ne čudi,jer njegova briga o hrišćanskim i drugim vrlinama,sudi kao da je na ovom forumu vaskrsao sam Pilat.Predpostavljam da im je on bliži.Za njega imaju neka opravdanja,a i makar samo na onoga Orića pomisle.Jok. On je,na osnovu njihovih reakcija, žrtva hrišćanina Radovana.
Ubi se čovek da dokaže, da Radovan Karadžić nije Radovan Karadžić,već R.K.
Tako su pisali titoisti.Prepoznatljiv,već viđeni način pretnje ne istomišljenicima.
Međusobno ocenuju i sude o ispovedanju vere drugih,po pravilu onima, sa kojima menaju isto mišljenje na bilo koju temu.
Čak su i moju malenkost prozvali.Do tada nisam imao predstavu da im toliko smetam.Smatrali su da polažu pravo da mi postave i takva pitanja,kao što je,parafraziram,Ja idem u crkvu,tebe tamo nisam video,gde si ti tamo?
Naravno,to je bio višecevni mapad.
Na to sam im predložio temu o Veri. Zatvorili su je.Smatram to velikim cinizmom.Prvo vas napadnu po oasmovu ispovedanja vere.a onda,pošto im ne odgovara rasprava na tu temu,-[u]katanac[/u]-.
Imaju par lajavaca koji ništa ne znaju,ili se namerno tako predstavlaju sa ciljem da ometaju i iritiraju njima nepoželjne učesnike foruma.
Ovi bi da njih, i njihove slično-mišljenike nazovu pravim hrišćanima,junacima,patriotama............
Razumem njihovu frustraciju,ali im tu ne mogi pomoći.
Niko ne može da brani i da hoće, da njima udele neki od tih atributa.
Njima su dodeljeni neki drugi atributi,oni sa tim nisu zadovoljni.šta se tu može.

Тужни штребери
Јенс Јесен, познати немачки новинар, унук чувеног професора економије који је подржавао атентат на Хитлера и заједно са осталим завереницима био обешен 1944, написао је у недељнику “Цајт” оштар полемички текст о данашњој омладини. Прича о немачкој “генерацији без карактера” само нас подсећа на стање међу младим Србима

ПРАВЕ И ЛАЖНЕ ПАТРИОТЕ


Систематски национални рад најпросвећенијих људи само је први ступањ рада који треба што пре почети. Иза тога долази главни и најтежи посао на формирању националног осећања и мишљења. Треба и осталим слојевима интелигенције и целом народу дати национално и патриотско чуло, направити их да су у националном погледу од једног кова или слива... Вама је јасно да мислим на истински патриотизам а не на патриотске фразе, које се по навици, у свакој прилици изговарају.Нена атриотско брбљање, не на патриотизам као ствар моде,на послетку не на патриотизам који је нешто засебно одвојено од читавог живота.Сасвимдругачијин патриотизам треба да обузме цео народ. Тај патриотизам треба да је део живота сваког појединца.

Наша средина није довољно формирана за национални начин мишљења и рада. Али у нама има тако много јаких клица и зачетака, затим су спољне прилике и у осталим српским земљама и светске тако повољне да је ово, изгледа, згодно доба у коме треба систематским и интензивним радом формирати и направити нашу средину способном за велика национална дела. Због повољних прилика у томе ће се сада најпре успети. Мени се чини да су ова два три основна погледа према којима треба радити.Најпре треба почети онде где је могућно најбрже извести процес формирања националног мишљења и рада. То је код наше најбоље интелигенције, која највише зна, затим код других људи бољих осећања. Они треба да раде на националним питањима тако да се потпуно изгуби личност и личне таштине, нарочито спољне сујете и тежње за положајима. Личност и личности које раде не смеју да се виде, но рад и резултати рада. При томе треба да инстинктивно буду готови на многа лична пожртвовања, често да поднесу и увреде. Они треба у свим правцима да потпомажу велике националне послове, у којима, у ствари, не може бити разлике међу партијама, и без обзира на то која партија има да води те послове. Тако би се створио чврст ослонац јавне свести за велике народне интересе. Има нарочито два правца у којима би се такав рад могао одмах и стално осећати.
Стално се морају национални интереси стављати изнад групе и појединца ма ко они били .
Наше шовинистичке фразе свет ће тумачити као знак незрелости.
Национални рад мора бити оснажен ширењем напредних идеја.
ПАТРИОТИЗАМ КАО НАЈБОЉЕ И НАЈПОНОСНИЈЕ ОСЕЋАЊЕ.
Лакше је у народу пробудити лоше него добре особине.

Нама је познато оно стање духа које код нас чешће наступа и при коме се због спољњих или унутрашњих догађаја сав Београд усколеба и заљуља, од врха до дна. Махом су ти догађаји националне незгоде или невоље. Већина журналистике се тада изгуби у љутњи, по правилу тражи издајнике, псује и окоми се на околне земље, нарочито на Аустроугарску. Доказано је да су нам до сада те речи биле само од штете, а противнику нису шкодиле. Владе, претрпане и иначе личним и унутрашњим питањима, махом не могу наћи довољно времена да мирно размисле или, и кад га нађу, и кад погоде прави пут, то само није довољно. Треба да их помогне сав бољи свет, нарочито она одабрана група интелигенције. Ти не смеју пустити осећањима и страстима на вољу. Они зато и јесу одабрани што и у таквим моментима остану хладни као мрамор и што им је свест и тада ведра и оштра као сечиво од дијаманта. Такви ће јасно видети неповољне стране положаја, али и излазе, и наћи ће савезнике и помагаче чији се интереси слажу са нашима. Тога увек има. Они то морају да саопште, да ставе на расположење, ако влада и не одговара њиховим погледима и жељама. Готово је исто и у повољним случајевима, при којима се ми махом сувише одушевимо и прецењујемо и догађаје и факта и своју вредност.
Свако треба непрестано да ради и да чини сталне напоре да своју земљу направи снажном и великом. То може да се чини и радећи свакодневне послове од којих се живи: ако се ти послови раде озбиљно, честито, и ако се у тај рад унесе воља, намера, тежња да се тиме и целини користи, ако се пред очима има општи циљ.
Други је правац рада више изван наше средине. О нашим народним питањима треба обавештавати научне кругове и јавно мњење у свету. Човек често и не слути колико се тиме може учинити. Свет је пун брига, и велики народи имају да мисле о целој земљиној површини. Морамо сами правити често велике напоре да их заинтересујемо. Особито вреди обавестити просвећену журналистику западне и среднје Европе, нарочито западне Европе, која је од највећег утицаја на акције својих земаља и интернационална питања. Истина, тај је свет имао често рђава искуства с Балканцима и није склон одмах веровати и најбољима од њих. И зато кога истина не чува од неистина, нека га ово сачува. Не треба мислити, као што се и код нас где што мисли, да је могућно подвалити.

Наши противници ће такве подвале обелоданити. Осим тога, народи су се сада знатно приближили једни другима, они се много више познају и све је мање лаковерног света. За свако право и за сваку акцију Србије треба страни свет задобити и расположити истинитим и што је могуће прецизнијим доказима. Нарочито не треба употребљавати познате шовинистичке фразе. Оне код нас због извесних асоцијација могу произвести одушевљење, а кад што нешто и казују. Али страни свет нема српска националистичка осећања и за њега су то голе фразе, које ће он тумачити као оскудицу доказа и знак незрелости. Такав начин националног рада и одбране шкоди, дакле, у страном свету онолико исто колико и подвале.

У оба ова правца рада поред паметне журналистике и других разумних људи могао би највише да учини Универзитет, који мора да постане и морална снага нашег народа, центар који о националним питањима непрестано мисли и који не сме показивати колебања. Кад свих његових 70 наставних снага буду национално у горњем смислу формирани, и кад би се тако исто формирали око 1000 ученика његових, онда би то била врло знатна национална снага.

Али представљени систематски национални рад најпреосвећенијих људи само је први ступањ и најмањи део онога рада који треба енергично почети. Иза тога долази најтежи и главни посао на формирању националног осећања и мишљења. Треба и осталим слојевима интелигенције и целом народу дати национално и патриотско чуло, направити их да су у националном погледу од једног кова или слива и да при свакој својој јавној акцији помишљају на интересе целине, целога народа. То је потребно и изближе обележити.

Вама је јасно да ја мислим на истински патриотизам не на патриотске фразе, које се по навици и у свакој прилици изговарају, не на патриотско брбљање, не на патриотизам као ствар моде, на послетку не на патриотизам, који је нешто засебно и одвојено од осталога живота појединих личности и народа. Сасвим друкчији патриотизам мора да обузме цео наш народ.

Тај патриотизам треба да је део живота сваког појединца, исто што и његов живот, њиме треба да је прожет живот сваке и најскромније личности у држави. Треба да уђе у крв и да се сваки јавни рад врши само ради општих интереса и ничега другог. И то треба тако да буде да није ствар размишљања већ инстинкта. Свака жртва, која се учини, треба да је учињена природно, спонтано и не сме нико доћи ни на помисао да би могао друкчије радити. Сваки треба непрестано да ради и да чини сталне напоре да своју земљу направи снажном и великом. То може да се чини радећи и свакодневне послове, од којих се живи: ако се ти послови раде озбиљно, честито, и ако се у тај обичан рад унесе воља, намера, тежња да се тиме и целини користи, ако се, дакле, има пред очима општи циљ.

Сваки мора да инстинктивно стави народ у целину и њене интересе испред себе и својих личних интереса. Само се тако у ствари од једног скупа личности прави народ. Треба да је у инстинкту свакога да на питањима и пословима од националног значаја не смеју партије тражити своје посебне партијске користи. Општа свест треба да је тако јака да одмах осуди партију која тако ради.

Даље треба тежити да се снага једне политичке групе не само не употребљује ради партијских интереса, већ исто тако ни ради интереса појединих крајева или појединих личности. Стално се морају стављати национални интереси испред интереса пролазних група и појединаца, па ма ко они били. Даље, партије морају тежити да избегну или бар ослабе међусобна трвења, што више уништити личне поводе за та трвења и морају своје међусобне односе тако удесити да се не обуставља рад за целину и да се не шкоди земљи. А онај који хоће да води народ мора тежити да уведе строгу дисциплину горњега смисла у своје властите редове, затим мора самога себе непрекидно формирати: да постане сасвим искрено и апсолутно предан јавним интересима своје земље и свога већег народа.

Наши најумнији људи и људи бољих осећања, треба да раде на националним питањима тако да се потпуно изгуби личност и личне таштине, нарочито спољне сујете и тежња за положајем. Личност и личности које раде не смеју се видети, но рад и резултати рада. При томе треба да буду готови на многа лична пожртвовања, често да поднесу и увреде.
Без оваквих схватања која треба да обузму већину народа, не може један народ ни постати ни остати велики. Међутим, и кад је држава мала, а њен народ има овакву националну љубав и дубину, она је огромна снага, и та ће се снага показати у свим правцима, јер њен народ хоће инстинктивно да жртвује сваку своју личност, групу, партију за интересе народне целине. У томе, и ни у чем другом, не сме и не може да буде права моћ једне мале државе као што је наша. Али, жртвујући сваког појединца и поједине групе, сви морају најопрезније чувати ово језгро и кристализациону тачку српског народа. Треба да су особито повољне прилике, па да се Србија сме изложити већим опасностима.

Мада и оваква патриотска осећања изостају иза оних која се могу имати при правом научном и уметничком стварању, она спадају у најбоља и најпоноснија осећања, која човек може имати као члан друштвених заједница. Ово помињемо нарочито стога, што су ми се жалиле чланице "Кола" како им неки школовани људи с подсмехом говоре да је патриотизам ниже осећање и да они осећају шире и отменије, космополитски, беде и невоље целога света. Уколико у овоме има тачнога, то само по себи прима сваки човек истинског националног осећања; има много друштвених неправди има економских неправди које се морају из основа лечити; има циљева заједничких целом просвећеном човечанству за којима се мора тежити. Али се не могу усвојити схватања поменутих несређених духова по којима изгледа да је допуштено волети човечанство и сваки други народ само не свој.

Национални интереси ни једне српске области нису одбрањени ако их заступа само једна књига или брошура па ма како их разумно заступала. Реални свет, који ће о томе решавати, узеће само минимално у обзир те разлоге ако држава није снажна и угледна и ако народ нема развијених и великих националних осећаја. Искрсло ма које наше национално питање, већина Срба треба инстинктивно да зна положај који мора заузети и своје дужности. На сваком месту и у свакој прилици треба сваки Србин да брани своју земљу од неистина и да најенергичније заступа интересе и тежње своје земље и свога народа. Ми имамо права, велика права, и зато смемо своја питања изнети пред свет и борити се за њих. Кад се будемо национално у обележеном смислу формирали, имаћемо самопоуздања и вероваћемо у своју велику будућност; ту чврсту веру морају прихватити странци, и појединци државе кад је она код нас права, честита. Ми смо се сада згрчили и често не смемо да заступамо и своја најјаснија права. Међутим се и сада може с тактом и згодним методама изнети пред свет цео комплекс српских националних питања, јер њих свет не зна, не знају их често ни словенски политичари. Није истина да ми морамо пред већим неоправдано попуштати само зато што смо мала држава. Само народ те мале државе треба да је оних великих националних осећања и да их његова интелигенција на све стране у свету истинито представља и брани. Морам поновити: ми смо, истина, мала држава, али знатан народ, од Беча до Цариграда нема већег народа од нашега. Има начина да се то и у светској политици узме више ценити. Србија би, и због свога положаја, могла и данас бити најважнији фактор на Балкану. Свет треба да зна и да се увери, да Србија може да оперише с много већом целином но што је њена тероторија. Од Србије могу да пођу највеће територијалне трансформације. Не треба презати од тога да се тај страх улије у свет ако је корисно за наше националне интересе. Али да бисмо такав страх могли са успехом изазвати ми морамо бити земља која је за рат спремна и у којој је народ готов на све жртве. Да ли тај страх треба распростирати и кад, то увек морају врло проницљиви људи најпажљивије проценити или осетити.

У свим изложеним погледима о националном раду, погледима који се оснивају само на праву и на народној снази, не сме бити ни трага од онога што се зове шовинизмом. Право национално осећање не сме да буде прецењивање своје вредности и својих права, а потцењивање особина и права других народа. Треба се нарочито чувати шовинистичке надувености, која с презрењем или омаловажавањем гледа на суседне народе, и која се кадшто не устручава да речима отима суседним народима и њихове несумњиве области. Такви шовинисти речима ласкају народној сујети и од штетног су утицаја на право формирање националног осећања и мишљења код једнога народа. Јер, као што у појединцима има таштине, тако је има и у народима. Много је лакше изазвати те сујете но позитивним радом формирати истините тежње и права национална осећања. У националним аспирацијама је готово сваки народ склон да своја незнатнија права прогласи као несумњива и велика. Обожавање, култ, прецењивање самога себе код народа је исто тако злочесто као и код појединаца. Уопште је много лакше завадити но помирити: много је теже пробудити добре но рђаве особине народа. Шовинистичке тежње одговарају демагогији у политичком животу. Њихови представници често показују своје рђаве инстинкте, кад представљају као издајнике земље и народа оне који се труде да изнађу и утврде истинита права свога народа и желе да свој народ позитивно, у унапред обележеном смислу, формирају.

Место шовинистичког ласкања народној таштини треба оштром критиком проценити способности, права и моћ своје државе и свога народа. Таква критика себе самога је овде потребнија но критика себе самога у животу појединаца. Треба озбиљно проучити и проценити своју моћ и моћ суседних народа и према томе установити правце рада и националне планове.

У целом нашем народу ваља неговати дух праве слободе, тежње за социјалном правдом и верску толеранцију, нарочито то треба развијати у осталим нашим земљама.

На путовањима изван Србије јасно сам запазио да су слободе важан саставни део Србије и једна од њених најјачих привлачних снага. Због њих народу осталих наших земаља Србија изгледа још светлија; то се може проматрати нарочито у нашим западним земљама и у Црној Гори. Поред јаког националног осећања и поред културе, која је у Србији највише одмакла, и ово је дакле један узрок што српски народ тежи Србији. Јер свет не живи само од националности као појма. Хоће да је слободан и осигуран, хоће ничим неспречену утакмицу способности, неће да трпи кучиће и оµсаковиће који не ваљају, не воли ни господу, ни власт, ако немају добрих особина и ако не мисле о њему и о великом националном раду.

Даље, чини ми се да се наш национални рад у земљама изван Србије може знатно потпомоћи и унапредити ширењем напредних идеја. Уосталом, хумане идеје западне Европе улазе, промичу, провлаче се и саме од себе. То ће све више бивати што се те наше земље више комуникацијама отварају и долазе у додир с културним светом. Свака личност, и најбеднији сељак, сазнаје за своја права, почиње ценити слободу личности и ступа у конфликт с владама и државама које противно раде. Те идеје револуционирају свет. Уз њих, као њихов део, распростиру се и енергичне националне мисли.

Не треба мислити, као што се код нас гдегод мисли, да је могућно подвалити. Наши противници ће такве подвале обелоданити. За свако право и за сваку акцију Србије, треба страни свет задобити и расположити истином и што је могуће прецизнијим доказима.
Тако радећи развитак Србије ће бити у сагласности и са општим идејама које у свету превлађују и са циљевима нашег националног рада, који ће бити оснажен ширењем напредних идеја у осталим нашим земљама. Врло је важно што је Србија у том погледу одмакла од свих околних држава. У Аустроугарској, старој бирократској и полицијској држави, демократски покрети су тек почели; у Бугарској су у стању инкубације, и она мора проћи кроз демократске кризе кроз које смо ми прошли с много напора и доста штете за наше спољне интересе; у Румунији, бојарскога система, сељак је готово роб и она мора у блиској будућности претурити преко главе знатне економске и политичке кризе. Ми смо захваљујући сретном историјском развитку, углавноме изишли из тих криза и стабилисали се. У том демократском правцу Србија ће се несумњиво и даље развијати, надајмо се чврсто, без лабавости и слободнјачког разметања.

Али да то буде морају се наше партиске групе усавршавати и формирати у познатом, уосталом и овде помињаном смислу, затим се морају све више ослобађати од неких специјалних особина нашег политичког живота.

Сви треба да покажу одсудне склоности да не цене на првом месту политичке бравуре и партиске заслуге, већ да на прво место стављају рад, дела, стварање. Рад и дела су основни принцип просвећене демократије. Сви јавни радници морају се озбиљно спремати и тежити да спремом и стварним радом, у коме су показали успехе, да тиме буду означени за места и функције, које желе заузети. То ће утицати и на новије генерације, које сада већином бесплодно политизирају. Кад порасте позитиван рад, изгубиће се многи од узрока који изазивају данашње рђаве појаве.

Демократија мора имати чврстине и под њеном се управом не смеју готово стално показивати појаве лабавости код извесних власти: мора се поштовати и осигурати свака личност, и нарочито не смеју сувише слободе узимати партиски људи.

На послетку, готово пред свима нашим слободоумним партиским групама, стоји један проблем, који имају да реше. Упоредо са слободоумним идејама и демократским духом мора Србија имати знатну и спремну војску, једноставну, чврсте организације и високог војничког морала. Без такве војске се није ниједна земља ујединила. Без такве војске Србија не може ни опстати, а камоли извршити своје националне задатке.

Nacional, kako mislis da komentarisem ovoliki tekst?
Izvini, da li bi mogao da ga prepricas, u kratkim crtama?

Ne nego da pročitaš da se informišeš i edukuješ.

Vidi, kad pročitaš sve ovo gore a posebno prvi moj post o ovome , mnoge stvari će ti se otvoriti , još ako se budeš pridržavala svega toga , prenele drugima, onda će to biti uspeh i tvoj i svih nas koji u to verujemo.

Crnogorci i Makedonci,priznaše Kospvo, na moju žalost i mnogo drugih.
Iznenadiše me Crnogorci i Makedonci,ali me nisu iznenadili ovi odavde,iz Srbije,pa i sa lokala(sokaka).
Opet su počeli, zaduženi da optužuju za govor mržnje, svakog onog koji izrekne negativan stav povodom ovih priznanja.
Opet su naj glasniji Drašković,Nevladine organizacije,LDP,neki profesor,ekspert za sve u svakog, Nikola Samardžić.............,a i ovi sa lokala ne zaostaju.
Svi oni traže, da niko u Srbiji,ne sme izkazati nezadovoljstvo i protest povodom bilo čega i koga, što nam nanosi štetu,jer to oni odmah proglašavaju jezikom mržnje,divljaštvom i čega sve ne.
Sad kritikuju čak i Tadića,najvećeg prijatelja Mila Đukanovića.
Ima tu neke veze,Tadić je svojevremeno uputio čestitke povodom proglašenja Crne Gore,sad očekujem da mu čestita i priznanje Kosova.
Pa, zar je i ovo patriotizam?
A, možda i jeste.