Evropska unija

TAJNA DRUŠTVA KAO PRAVI POKRETAČI EVROPSKOG UJEDINJENJA


Možda vam je promakla ova vest, dragi čitaoci, ali je verovatnije da vam je nisu ni saopštili: Prilikom ceremonije izbora novog predsednika evropskog parlamenta, Poljaka Ježija Buzeka, 14. jula ove godine, tokom intoniranja famozne “himne Evrope“ – “Ode radosti“, grupa britanskih poslanika je stojeći demonstrativno i prkosno pevala vlastitu, dakle britansku himnu. Druga vest istoga dana tiče se Francuske. U neredima (ako se to tako može nazvati), održanim kada i francuski nacionalni praznik “Dan pada Bastilje“, i do trenutka kada je vest objavljena, u predgrađu nekih francuskih gradova izgrednici su zapalili tri stotine (!) automobila, dok je dve stotine i četrdeset izgrednika uhapšeno, te
trinaest policajaca povređeno. Šta se to događa u “najboljem od svih svetova“ u koji i zvanična Srbija žuri, i još važnije – zašto? Očigledno je da postoji veoma ozbiljno i masovno nezadovoljstvo, od nivoa marginalizovanih društvenih slojeva, pa sve do bogato plaćenih i privilegovanih evropskih poslanika. Projekt “evropskih integracija“ došao je do tačke (i to ne prvi put) u kojoj se, kako su tvorci dijalektike definisali, dešava prelazak kvantiteta u kvalitet, a to nikako da se dogodi. Srpski rečeno – u ćorsokak. S tim u vezi, jedna od prvih izjava novog predsednika evropskog parlamenta, Buzeka, bila je više nego jasna: “Ili će Lisabonski sporazum (“prepakovana“ verzija odbačenog evropskog Ustava – prim. P. A.) zaživeti u narednih šest meseci, ili nikad neće.“



Nezadovoljstvo stanovnika utopije zvane Evropska Unija potiče iz veoma prostog razloga – ona nije po volji naroda koji žive u njoj, jer je čitav koncept “ujedinjene Evrope“ nastao daleko od demokratskih institucija, želja i potreba tih naroda. Sve bi postalo još mnogo složenije i teže za ostvarenje, kada bi glasači bili obavešteni o dalekosežnim ciljevima rečenog projekta. O tome se, razumljivo, ne govori u najuticajnijim
medijima, a to ne može biti u interesu svih onih stotina miliona ljudi čijih se života taj plan najneposrednije tiče.

Ko su, dakle, stvarne arhitekte evropskog jedinstva i ima li to preduzeće neki krajnji cilj? Postanak Evropske Unije računa se sa 9. majom 1950. godine, donošenjem “Šumanove deklaracije“, po njenom inicijatoru francuskom političaru Roberu Šumanu. Po njoj, Francuska i Nemačka obznanjuju svoju nameru da ujedine industrije uglja i čelika, izražavajući dobrodošlicu svima koji bi želeli da im se pridruže. Već naredne godine stvara se Evropska zajednica za ugalj i čelik, koju sačinjavaju industrije Italije, Holandije, Belgije i Luksemburga, uz pomenute Francusku i Nemačku. Stvara se i nadnacionalno telo “Visoka kancelarija“ koje će kontrolisati industrije šest nacija. Od tada se sve odvija kao na pokretnoj traci: Sporazum o zajedničkom odbrambenom sistemu (1952.), Rimski sporazum o Evropskoj ekonomskoj zajednici (1957.) kojim se osniva “zajedničko tržište“, 1958. nastaje Evropski parlament čiji je prvi predsednik Rober Šuman. Početkom šezdesetih formira se zajednička poljoprivredna politika, a tokom šezdesetih i zajednička politika u drugim oblastima koja se objedinjuje u Evropsku komisiju sa Savetom ministara. 1973. dolazi do prvog proširenja kada Zajednici pristupaju Velika Britanija, Irska i Danska, 1979. održavaju se prvi neposredni izbori za Evropski parlament. Do “krajnjih granica“ evropske saradnje započete Šumanovom deklaracijom dolazi 1986., donošenjem Jedinstvenog evropskog akta, kojim se predviđa i sloboda kretanja ljudi i novca.


Ta je granica pređena 1992. u Mastrihtu, stvaranjem Evropske Unije, gde se sa terena ekonomije i trgovine prešlo na politički teren stvaranja “jedinstvene evropske države“. Ali, da li je sve počelo baš te 1950., i je li Evropska unija “najveći mirovni projekt u istoriji“ kako nam se to milozvučno servira? Sasvim je sigurno da nije. Koreni ideje o evropskom jedinstvu sežu mnogo dublje u prošlost i služe sasvim drugoj svrsi. Tvorci teorija o “svetom gralu“, a ima ih tušta i tma, kao i brojni proučavaoci ezoterije i tajnih društava kao prave inspiratore evropskog jedinstva uzimaju Sionski priorat, tajnu organizaciju pomenutu u Den Braunovim
nebulozama, koja je zvanično registrovana pedesetih godina u Francuskoj, a čije poreklo navodno datira još od vremena Templara. Ta organizacija koja zaista postoji, pre bi se mogla nazvati “paravanom“
za one koji iz pozadine stvarno vuku konce. Poput ruskih figurica koje u sebi kriju još jednu, pa još jednu, tako su i pravi vladari zaklonjeni velovima sačinjenim od manje ili više isturenih igrača. Idući u prošlost
nailazimo na neke od njih: Red Alfa Galate (Ordre Alpha Galates) osnovan u Francuskoj po nekim tvrdnjama 1937. ili 1934. od nejasnih osnivača, i prilično idealistički zamišljen, težio je obnovi viteških ideala kod francuske omladine. Ova grupa izdaje od 1942. do 1943. godine ukupno
šest brojeva svog biltena pod nazivom Vaincre (u prevodu “pobeda“ ili “pobediti“) koji objavljuje tekstove članova i saradnika Alfa Galate. Prvi broj donosi ilustraciju viteza na konju koji samouvereno jezdi u pravcu nečega što je nazvano “Sjedinjene države zapada“ (Etats-Unis d’Occident) i suncu koje se rađa i okružuje astrološki znak vodolije kao naznaku novog razdoblja (New age), dok će simbol na zastavi koju konjanik drži kasnije postati zvaničan znak Sionskog priorata. Na početku puta stoji “Bretanja“ i godina 1937. (godina osnivanja Alfa Galate); na kraju “Bavarska“ i godina 1946.
Dakle, osovinu projektovanog ujedinjenja činile bi Francuska i Nemačka, baš kao što se i dogodilo Šumanovom deklaracijom. Časopis Vaincre je skrenuo pažnju na jednog mladog čoveka, tada dvadesetdvogodišnjaka, koji je isturen kao vođa Alfa Galate, a sam se predstavljao kao “Pjer od
Francuske“ – Pjera Plantara. Ovoj osobi će kasnije pripisivati veoma značajnu ulogu u kripto-politici Francuske republike kao kormilara Sionskog priorata.

Još jedan podatak u vezi Sionskog priorata je veoma značajan za
razumevanje istorijata i nosilaca ideje jedinstvene Evrope. Reč je o
“velikom majstoru“ priorata, po nekim izvorima u razdoblju 1844.-1885.,
čuvenom piscu Viktoru Igou i legendarnom sađenju “hrasta Sjedinjenih Evropskih država“. Naime, 14. jula 1870., na nacionalni praznik Francuske, Viktor Igo na svome imanju u Gernseju, u prisustvu dvoje unučadi sadi mladicu hrasta i tom prilikom govori: “Kad ovaj hrast poraste i postane snažno drvo, Sjedinjene Evropske države će nadvisiti svet“. U razdoblju od dve godine, Viktor Igo je na imanju u Gernseju svakodnevno praktikovao uspostavljanje komunikacije sa duhovima, a on sam bio je kažu “specijalizovan“ za kontakt sa velikim umovima čovečanstva, davno preminulim, kao što su Šekspir ili Platon.


Potpuno su dakle jasne barem dve činjenice: Projekt evropskog ujedinjenja ima svoje davne, čak drevne korene, a njegovi stvarni istorijski inspiratori i neimari predstavljaju mračne sile koje baš zbog toga ne žele da budu otkrivene. U imenu Evropa vidi se sav paganizam i neznaboštvo onih koji su ovaj deo sveta tako nazvali, a ne zaboravimo na izreku da je “u imenu značenje“. Ko je zapravo Evropa? Evropa je kći Feničanskog (!),
kralja Agenora, koju je Zevs, pretvorivši se u Bika oteo i na svojim leđima odneo na Krit, gde mu je postala žena i rodila tri sina – Minosa, Sarpedona i Radamantisa, kaže mit. Po kakvim zaslugama, i kako
je uopšte moguće da se sve zapadno od Rusije (i jedan njen deo) i severno od Afrike nazove Evropa? Da nije možda baš Zevs želeo da ovekoveči ime svoje ljube? Bilo bi neozbiljno i smešno da nije
preozbiljno. A da sve ovo nije “slučajno“ nego potpuno svesno i sa namerom od davnina vođen projekt, dokazuje izgled zgrade Evropskog parlamenta u Strazburu, koja je izgrađena da podseća na nedovršenu Vavilonsku kulu, stilski nedovršenu sa imitacijom građevinskih skela oko nje. Poruka ovog simbolizma je jasna: Nastavljamo tamo gde su Nimrod i Semiramida u drevnom Vavilonu stali prkoseći Bogu! Moraju znati da će jednako, ako ne i gore proći! Tu je, bez slučajnosti, i ime novog evropskog gasovoda “Navuhodonosor“ (Nabucco), itd, itd.



Ako vidimo da ovaj projekt vode ozbiljne a jednako tako mračne i bogoboračke sile, nužno je da se zapitamo – sa kojim ciljem? Ni to se, naravno, ne može sakriti od onih koji imaju oči i razum. Cilj je jedinstvena svetska država, tehnološki gulag kojeg u njegovoj strahoti ni najmaštovitiji pisci naučne fantastike ne bi bili u stanju da opišu! Koraci na tom putu su stvaranje nadnacionalnih super-država u svim delovima sveta, pa su uz “evropsku“, predviđene još i američka, afrička, azijska, pacifička, itd. unija. Tzv. Evropska unija nije stvorena da vozači kamiona više ne bi morali dugo da čekaju na granici, nego da se u budućnosti, kada
narodi i njihove države kao omađijani predaju svoju slobodu i nezavisnost briselskoj administraciji, naređuje iz jednog centra svima. Da što manji broj upravlja sa što većim brojem ljudi. Potom bi se one sile koje i stvaraju te nadnacionalne svetske super-države “dogovorile“ da se one ujedine u jednu jedinu. Koraci na tom putu su čipovanje ljudi, bolesti koje treba drastično da smanje (da pobiju) broj ljudi na planeti, genetski izmenjena hrana, eugenika, zaglupljivanje, “zabava“…

Autor ovih redova ima suprotan stav naspram onih koji (bez osnova) smatraju da je Evropska unija protivamerički projekt, pa su iz tog razloga skloni da je podržavaju, edabi se, navodno, Zevsova mučenica
emancipovala od američke dominacije. Ništa nije više pogrešno od toga. Za ovu tezu u istoriji imamo dobru analogiju sa bivšim Sovjetskim Savezom. Ta tvorevina, veoma slična u mnogim elementima današnjoj
briselskoj Evropi, služila je uglavnom kao strašilo i izgovor za stvaranje mnogih organizacija, između ostalih i NATO. Na sličan način evropljani navodno pokušavaju da “drže korak“ sa SAD, a sledeći odgovor
sa druge strane okeana biće stvaranje Američke unije (Kanada, SAD, Meksiko) i tako redom. Da bi ljudi, koji instinktivno osećaju da nešto nije u redu, sve ovo “progutali“, pripremljen je scenario po kojem se
najkrupnije odluke donose posle nekog iznenadnog i traumatičnog događaja – prirodne katastrofe, terorističkog akta, ekonomskog sloma ili pandemije neke neobične bolesti. Ako je američkom narodu, na
primer, namenjena nova valuta u liku nekog “Amera“, da bi je oni prihvatili najpre mora da propadne dolar! Tako će, možda, svetska ekonomska kriza biti “okidač“ za novu etapu u izradnji globalne države.
Kao kod Dostojevskog: “Bićemo ti robovi, samo nas nahrani!“

Ipak, radosnu vest donosi nam kao i uvek Gospod: “Pade, pade Vavilon veliki… jer otrovnim vinom kurvarstva svojega napoji sve narode; …I čuh glas drugi s neba koji govori: izađite iz nje, narode moj, da se ne pomiješate u grijehe njezine, i da vam ne naude zla njezina. “ (Otkrovenje Jovanovo 18: 2,4). Iz svega što ste pročitali, prepoznaćete o kome je ovde reč. Na nama je samo da poslušamo Gospoda.

Planovi Evropske Unije sa Srbijom

Komadanje

Prema planovima pojedinih obaveštajnih službi, Srbija bi trebalo da ostane i bez Niša, Leskovca, Vranja, Pirota i Dimitrovgrada







BEOGRAD - Plan drobljenja Srbije, koji je definitivno usvojen na sastanku vrha obaveštajnih službi Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije i Nemačke, predviđao je četiri faze koje se završavaju potpunim dezintegrisanjem državnosti Srbije, kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.
Prema rečima našeg sagovornika, koji je imao prilike da vidi zapisnike i snimke sa ovog sastanka, održanog u junu 2003. godine u Briselu, u ovom trenutku nalazimo se na sredini tog puta.
- U prvoj fazi, koja je ujedno, prema procenama zapadnih stručnjaka, bila i najkomplikovanija, Srbiji je trebalo oduzeti Kosovo i Metohiju. Njihove procene da će to biti težak poduhvat zasnivale su se pre svega na procenama da je Kosovo za Srbiju kolevka istorijskog i duhovnog života i da Srbija neće bez teške borbe odustati od tog dela teritorije. Na koji način i kakvim sredstvima je od Srbije oteto Kosovo, to je svima dobro poznato - kaže naš sagovornik.
Naši izvori tvrde da je izvođenje radova na drugoj i trećoj fazi već uveliko u toku.
- Drugi deo plana odnosi se na secesiju Vojvodine, Raške oblasti i juga Srbije. Prema zamisli arhitekata ovog plana, granična linija bi bila povučena 30 kilometara ispod Aleksinca, što bi značilo da bi Srbija ostala bez svog krajnjeg južnog dela, odnosno bez Niša, Leskovca i Vranja. Na istoku bi granica Srbije trebalo da bude na liniji Timok - Trgoviški Timok, što znači da bi ostali bez Pirota, Bele Palanke i Dimitrovgrada - kaže naš izvor.